Moć male glumice

UDAJOM za vođu Mao Cedunga, Đijang je od nepoznate glumice postala jedna od najuticajnijih političkih figura dvadesetog veka. Član kineskog politbiroa, i po zlu čuvene Četvoročlane bande, bila je odgovorna za zatvaranje i ubistvo bezbroj umetnika i intelektualaca koji su proglašeni naprijateljima kulturne revolucije.
Đijang Đing rođena je kao Luan Šumeng u provinciji Šandong u Kini 1914. Bila je ćerka stolara, a odgajio ju je deda. Kao tinejdžerka doživela je neke traumatične trenutke. Otišla je na studije književnosti na Đingdao univerzitet i dok je boravila tamo došla je u kontakt sa levičarskim idejama.
Pošto je bila lepa, Đijang Đing je želela da bude glumica i 1929. je postala član pozorišne grupe. U Šangaju je tokom tridesetih godina uzela umetničko ime Lan P’ing, i ostvarila različite uloge na filmu i pozorištu, uključujući Noru u Ibzenovom ostvarenju „Kuća lutaka“. Godine 1937. kada je Japan napao Šangaj, beži u kinesku ratnu prestonicu i radi za Centralni filmski studio koji kontroliše vlada. Polazi joj za rukom da pređe linije razdvajanja da bi se pridružila komunističkim.

Crvena garda

Lan P’ing je počela formalno da uči marksističko-lenjinističku teoriju i prolazi neki vid vojnog treninga. Takođe je radila kao instruktorka drame na Lu Hsun umetničkoj akademiji i upravo je tu srela Mao Cedunga koji je došao u posetu školi. Bio je tako neodoljivo privučen njenom lepotom, umećem i držanjem da se i pored protivljenja Partije razveo od svoje teško bolesne druge žene da bi se oženio njome. Složio se međutim, sa nepisanim partijskim pravilom, da se njegova nova supruga neće baviti politikom. Čitavih 30 godina Đijang je zaista bila izvan političke arene, jednostavno glumeći prikladnu vođinu suprugu, domaćicu na prijemima u čast stranih državnika i prisustvujući samo nekolicini kulturnih komiteta. To svakako nije bilo zato što ona nije imala vlastite političke poglede, niti zato što joj je manjkala politička ambicija. To je postalo očigledno tokom šezdesetih godina kad je postepeno sticala prevlast za vreme kulturne revolucije.
Već 1959. bilo je očito da splašnjava poverenje u Mao Cedunga zbog neuspeha njegovog plana industrijalizacije Kine. Njegov tzv. veliki skok, imao je za rezultat užasnu glad koja je odnela milione života. Iz dobro čuvane rezidencijalne oblasti gde je živeo sa suprugom, započeo je planiranje poslednje vladine kampanje u svom životu: kulturne revolucije. U toj zamisli su ga podržavali supruga i njegove pristalice levog krila partije. Sad kad se Mao razilazio s partijskim establišmentom, Đijang više nije osećala nikakvu obavezu prema partijskom zahtevu da se ne meša u politiku. Tokom šezdesetih godina izgradila je sebe kao ličnost, i nije više bila samo madam Mao, već je primljena u Politbiro, glavno vladajuće telo u Kini tog vremena.
Ciljevi kulturne revolucije su bili sledeći: „Da se smrve kapitalisti koji su imali moć, da se kritikuju reakcionarni buržoaski autoriteti u nauci, reformiše obrazovanje, književnost i umetnost.“ Đijang je vatreno napadala buržoaske i feudalne uticaje u umetnosti i književnosti. Ona i još neki radikalni elementi su želeli da oslobode umetnost od pojava koje su oni videli kao opsesiju monarhijom, romantikom i lepotom. Ohrabrivala je stvaranje novih dela sa revolucionarnim i proleterskim sadržajem. Na kraju, ovaj program promena nije bio ograničen samo na menjanje umetničkih formi već je postao zamajac za progon, torturu i ubistvo hiljade umetnika i intelektualaca.

Beloputi demon

Kako je bila jedna od malog broja ljudi u koje je Mao još imao poverenja, imenovana je za prvog zamenika kulturne revolucije. To joj je dalo daleko veću moć koju je ona nemilosrdno koristila da bi ukinula širok spektar političkih i nepolitičkih kulturnih aktivnostsi i raširila teror po celoj Kini. Takođe je sprovodila ličnu osvetu prema političkim neprijateljima, koje je proganjala, javno ponižavala i ubijala. Deng Ksjaoping, koji će postatai vođa Kine posle Maove smrti, bio je jedan od članova Partije koji je bio fizički zlostavljan i ponižavan. Uz sve to, Đijang je oštrim govorima uspaljivala Crvenu gardu, izazivajući i previše nepotrebnog nasilja koje je protutnjalo zemljom. Crvena garda je sprovodila nasumične egzekucije „kontrarevolucionara“ i uništila verska zdanja, starovekovne znamenitosti, slike, skulpture i biblioteke. Svako kome bi prilepili etiketu intelektualca, pod ma kojim izgovorom, bio je u opasnosti. Ni danas nije do kraja jasno da li je Đijang Đing imala Maovu aktivnu podršku ili samo pasivno odobravanje. Kako je njegovo zdravlje slabilo, tako je njena moć rasla, mada ju je kočio koliko je mogao daleko umereniji premijer Žu Enlaj.
Moć Đijang Đing je kasnih šezdesetih počela da slabi, i mada duboko omrznuta, uživala je zaštitu za života Mao Cedunga. Mao je stario i za svog naslednika je odredio Hua Guofenga. On nikako nije bio po volji ni Đijang Đing ni ostalim članovima Četvoročlane bande kojoj su to ime nadenule pristalice umerene linije. Nekoliko nedelja pre Maove smrti u septembru 1979. činilo se da banda planira neku vrstu prevrata. Na sreću, osujetila ih je brza reakcija njihovih protivnika. Počeli su da niču plakati koji su javno optuživali Bandu i u oktobru su bili pohapšeni. Ocrnjena groznim karikaturama u štampi, Đijang Đing je postala glavna meta propagande protiv bande, što je verovatno bilo pojačano ambivalentnim odnosom prema ženama u Kini uopšte, a naročito prema njihovom učešću u političkom životu.
Zbog terora koji je nametnula svojoj zemlji Đijang Đing je sad bila predmet opšte omraze. Četvoročlana banda je bila optužena za rušenje vlade, praćenje i proganjanje do smrti na hiljade nedužnih ljudi. Suđenje je prenosila televizija. Praćenje suđenja je bilo obavezno. Đijang Đing je ljutito tvrdila da je samo ispunjavala želje Mao Cedunga. Izazivala je sud da je osudi na smrt, i u nekoliko navrata su morali da je odstrane s mesta gde su stajali optuženi. Izrečena joj je smrtna presuda koja je zatim preinačena u doživotnu kaznu. Najgora kazna za nju je svakako bila ta što je morala da gleda kako Deng Ksjaoping, njen stari neprijatelj, počinje da reformiše zemlju kojom je zakratko vladala.
Đijang Đing se 1991. obesila dok je bila na uslovnoj slobodi zbog lečenja karcinoma grla. Smrt žene koja je postala slavna zbog različitih okolnosti jedva da je pomenuta u kineskoj štampi. Godine 1984. objavljena je njena biografija pod nazivom „Beloputi demon“. Tu je opisana kao demon, osoba puna gneva, osvetoljubiva, okrutna i emocionalno neuravnotežena. Tako će je istorija upamtiti. Đijang Đing je na početku bila inspirisana iskrenim političkim entuzijazmom prema socijalizmu, i još uvek ima svoje poklonike u tvrdoj liniji Komunističke partije. Ali pre svega ona potvrđuje staru izreku koja kaže da velika moć kvari čoveka u velikoj meri, a da apsolutna moć dovodi do apsolutne iskvarenosti.
(Nastaviće se)

Feljton je napravljen prema knjizi ”Žene koje su promenile svet” (izdavač IPS Media, Beograd), i može se naručiti na telefon 011/3715000.