Tri dana lutanja

  
POČETKOM januara 1913. u glavni grad Srbije pristigao je iz Rusije još jedan avion, “anri farman HF.VII”, poklon petrogradskog lista “Novja vremja”. U pratnji aparata došao je i pilot Ivan Kirštajn. Kirštajn i Agafonov su 22. januara železnicom otišli za Niš, odakle je trebalo da izvrše promotivni let preko Ćuprije i Smedereva do Beograda. Zbog navodne bolesti, Kirštajn nije ni poleteo, dok je Agafonov sa mehaničarom Saveljevim sa monoplanom R.E.P. poleteo 2. februara iz Niša. Po preletu Ćuprije, Agafonov je, navodno zbog lošeg vremena, jedno vreme lutao, da bi prošao Lapovo i sleteo kod Svilajnca.
Sledećeg dana let je nastavljen i nakon dva časa su sleteli kod Ralje. Iz Ralje su ruski avijatičari nastavili putešestvije 4. februara, ali umesto na severozapad, odleteli su na severoistok, ka Požarevcu, gde su na sletanju polomili jedan točak. Konačno, sutradan su doleteli do Beograda, ali im je nakon kružnog leta nad gradom, na prilazu Banjici, nestalo goriva. Aeroplan je kapotirao na Topčiderskom brdu, pri čemu se prevrnuo i teško oštetio, a Rusi su čudom ostali nepovređeni. Cela afera je dobila veliki publicitet i pod pritiskom javnosti, ogorčena (ne)učinkom Agafonova, srpska vlada se 14. februara odrekla njegovih daljih usluga.
Po zakljuČenju primirja sa Otomanskom imperijom 3. decembra 1912. otpočeli su mirovni pregovori, ali su sve strane nastavile pripreme za predstojeće sukobe. Primirje je prekinuto krajem januara, a 7. februara crnogorske snage obnovile su napad na Skadar, uprkos pretnjama velikih sila, koje su odlučile da Skadar uđe u sastav novoosnovane Albanije. Na molbu kralja Nikole I Petrovića, srpska vlada je uputila ka Skadru kombinovanu jedinicu, nazvanu Primorski kor, kojim je zapovedao đeneral Petar Bojović. U njegov sastav je ušao i Primorski aeroplanski odred, osnovan 20. februara, pod komandom majora Miletića, a po naređenju Vrhovne komande.
Među 33 pripadnika odreda koji su 4. marta pošli iz Toponice za Solun od srpskih pilota nedostajao je samo Novičić, koji je ostao u Nišu da se stara o preostalom avijatičarskom materijalu: tu je bilo i šest stranaca plaćenika: piloti Godefroj i Kirštajn i mehaničari Kornije, Poljak Časlav Vžesinski i Amerikanac Pirs. Odred je iz Soluna grčkim brodom “Marika” prebačen u albansku luku Sveti Jovan Medovski, gde je prispeo 12. marta.
Prilikom iskrcavanja pripadnika Primorskog kora iznenada se pojavila turska krstarica “Hamidija” i zasula luku i brodove vatrom, od koje su dva broda potopljena i poginulo preko 150 srpskih vojnika. U ovom napadu 12 pripadnika odreda je lakše povređeno dok su napuštali brod, dok je u nastaloj pometnji Pirs pokušao da ošteti jedini “blerio HI-2” pre nego što je pobegao austrougarskim brodom.
Odred je raspolagao sa po jednim “farmanom HF.20”, “blerijom HI-2”, “deperdisenom” tip T i “duks” biplanom. Za letilište je izabrana poljana pored sela Barbaluši, na pola puta između Svetog Jovana Medovskog i Skadra. 17. marta izvršeno je nekoliko kratkih probnih letova, a dva dana kasnije major Miletić je obavestio komandu kora da je sve spremno za izvršenje ratnih zadataka.
Ujutro 20. marta poručnik Jugović na HF.20 i poručnik Stanković sa poručnikom Ilićem kao izviđačem na “bleriju HI-2” su napravili kraće probne letove. Naišli su na snažnu turbulenciju na visini iznad 800 metara. Narednik Mihailo Petrović je insistirao da poleti u izviđanje, sa čim se konačno saglasio i major Miletić. Nakon dvadesetominutnog leta, tokom kojeg je nadleteo neprijateljske položaje sa kojih je na njega otvarana vatra, Petrović se vratio nad aerodrom, ugasio motor i u spirali počeo da se spušta.
(Nastaviće se)