Pun grad špijuna

 MALO poizdalje, ali tek skrenuh govor na njegova „poručenika“ s kojima je došao iz Petrograda...
- Ja dolazim po višem nalogu. Među nama rečeno - imam osobitih poruka za samoga Kralja. Jego Veličanstvo. Srbija ima sada očekivati bolje dane u budućnosti. Samo kada je onoga „zlodjeja“ nestalo iz zemlje. Slava Bogu!.Sve će dobro biti.
General ostade poduže kod mene. Svo vreme bavljenja ispuni govorom o pogledima petrogradskih krugova na novo stanje u Srbiji; o slovenskoj slozi; o lepim mislima i namerama Rusije za srpski narod itd.
Pri polasku general mi izjavi želju da se vidimo u mojoj kući.
I sutradan bio mi je gost.
U mojoj kući general Grabov bio je sasvim iskren i poverljiv.Govorio je otvoreno.
- U Petrogradu hoće da se slušaju. Neće onako, kako je do tada bilo. Kralj Milan dokopao se ruskih rubalja, pa prevario pokojnoga Imperatora Aleksandra. Slava imenu pokojnikovu. Sa toga je Milan ostao u Rusa jedna obična varalica. Još strašnije - on je austrijskoj vladi prokazao sve one poverljive razgovore i odnose sa imperatorskim Dvorom. Zlodjej jedan. Više tako lako Rusi ne mogu verovati. Hoće da rade sa Srbijom - ali na sigurno.
General reče još da ima velikih intriga, da se mora dobro paziti na sve, da se iščekuje iskrena pomoć, da ćemo obojica imati posla. I puno još koječega.
- Mi ćemo biti uvek spremni da vas pomognemo u svima poslovima, koji budu ciljali na korist Srbije i njenom Kralju - rekoh mu.
- Tako, bratac, tako.

Agilni Visman

POSLE malog uvoda je mu izjavih i skromnu želju - da mi što bliže kaže o svojim ljudima, koje češće šalje ovamo na - Istok.
- Na svaki način - rekoh. To će biti nužno u interesu svih poslova...
- Jest, jest, imate pravo. Ja sam nameran da vas sa njima i lično upoznam.
- I to bi dobro bilo...
- Na moje ljude, znate, bratac, budite uvereni, možete se slobodno poveriti.
- Molim, molim.
- Vajsman - pomenu general prvo ime svojih agenata.
- Visman?
- Tako, jest on.
- Znam ga, slušao sam za-nj. On ima mislim nekakvu radnju u Sofiji. Representant des maisons de commerceks de St. Petersbourg, Moscou Odessa e.t.c. Takva mu je javna firma. I izvadih i pokazah iz moje fijoke kartu Vismanovu.
- Jest. Poznajete ga lično?
- Ne poznajem ga. Znam - žid je. Ruska policija služi se u više slučajeva židovima. Ali biva više puta da su nesigurni.
- Kako?
- Možda i grešim, ali mi se čini da je jedan Vaisman pre nekoliko godina stajao u poverljivim vezama i sa baronom Temelom (austrougarskim poslanikom).
- Pogrešno ste izvešteni. Ne dao Bog.
- Tako se nekako sećam, ostalo mi je u pameti, kada sam ranijih godina bio opet na ovom mestu - načelnik policije...
- N... - produži general ređati imena svojih agenata.
- Toga gospodina poznajem. On vam je po potrebi i dopisnik. Znam da često čas iz Sofije, čas iz Beograda šalje svoje dopise u petrogradske listove.
- Jest, tako je. Pa onda K...
- I njega znam. On je mahom u Sofiji. Sa njim se služi i bugarska vlada.
- B... - nastavi dalje general.
- Toga gospodina ne poznajem. Ne sećam se, da sam o njemu što slušao.
- On je naš putujući agenat. Istina - retko se bavi ovamo, na ovim stranama. Znate li što o P...
- Ima i njega zabeležena. Prolazi često kroz Beograd. Rekao bih da i on češće, kada ga trebaju, posluži i bugarskoj vladi. Slušao sam da ga bugarski Knjaz lepo pazi.
Sutra dan svratim u hotel „Pariz“ da vratim posetu generalu.
U hodniku, na gornjem spratu, naiđem na T... agenta austrijske policije.
Kad me ugleda - zbuni se.
Začudih se i sam.
- Otkud Vi ovde? - upitah.
- Putnik sam.
- Odakle?

Slučajni gost

IZ Carigrada. Imao sam neku misiju kod barona Kakliče. Juče sam se vratio, pa sam svratio u vašu prestonicu.
- Mislite li da posetite?
- Baš hoću. Budite molim vas, uvereni, da sam jutros mislio na vas. Jelte, Vi ste sada opet sekcijon-šef. Hoću da budem slobodan, te da vam činim dosadu.
Ja krenuh dalje hodnikom, a on siđe niza stepenice hotela...
Zakucam na generalova vrata.
- Entreee, ču se odgovor.
- Pozor! - rekoh sa osmejkom, posle prijateljskog pozdrava.
- Šta to?
- Pazite se, austrijska policija tu uz vas.
- Za mene?
- Jest, za Vas.
- Istina?
- Istina. Sad sretoh jednog ovde u hodniku.
- Sukin sin, što će?
- Nanjušili da ste ovde. Hoće da saznaju vašu misiju. Prate Vas, to su prepredeni obešenjaci.
- Koja mu je numera sobe?
- Ne znam, pitaćemo dole portira.
- Đavo da ga nosi bestraga - dodade general, sve vrteći glavom.
I onda sedosmo, da mi priča svoje fantastične planove i da mi pokazuje neke svoje beleške.
Uveče, istoga dana, general Grabov dovede u Ministarstvo, da mi prikaže, svoga poverenika u Sofiji - Aleksandra Vismana.
Visman, po narodnosti Jevrejin, imao je komisionarsku radnju u bugarskoj prestonici. To mu je, naravno, bila samo firma. Glavni mu je posao bio - poverljiva politička agentura.
To beše čovek brbljiv, nasrtljiv. Pokazivao se da sve zna. Svaki čas, i ako u mome prisustvu, imao je sve po nešto da predlaže svome šefu, Grabovu, titulirajući ga uvek sa „vaše Visoko-blagorodije“...
Odmah, prvoga časa, Visman je učinio na me neprijatan utisak. Ništa mu nisam verovao. Nikada sa njim nisam ozbiljno govorio. I od prvoga dana držao sam ga dobro na oko. Nekoliko puta dolazio mi je kući - ali ja nisam hteo da budem kod kuće.
(Nastaviće se)