Abrovi sa dvora!

 VELIČANSTVO, Grabov navodi primere, da se napolju sve zna, šta se u Vašem dvoru govori i radi.
- Kako, otkuda?
- Veličanstvo... Ako smem biti slobodan...
- Kažite, kažite.
- Nemojte mi zameriti... Molim Vaše veličanstvo...
- Govori Taso slobodno. Ja te molim - reče kralj sasvim prijateljskim tonom.
- Pre neki dan, tako se govori, Veličanstvo, Vi ste ružno grdili Voju Veljkovića i Jocu Avakumovića. To je bilo, mislim, ili za stolom pri ručku, ili u Vašem kabinetu. Stranih lica nije bilo, nego samo ovi iz - dvora. I već sutradan znalo se u varoši, a slušao sam i ja da se priča svaka i najsitnija rečica Vaše psovke i grdnje. I svet Vas je osuđivao... To se zna i u ruskom poslanstvu. Čuo je i general Grabov, a o tom se govori i u austrijskom poslanstvu.
Kralj obori glavu, okrete se dva, tri puta na stolici... Dohvati cviker, pa ga stade maramom brisati. Uze ga neka nervoza, ali ja ipak produžih govor:
- Pre neko veče bio sam u blagovolenju, da me Vaše Veličanstvo pozove na ručak. Za stolom su bili samo dvorska gospođica, dežurni ordonans i dvorski sekretar. Ako se molim, seća, Veličanstvo, govor se, osim ostaloga, vodio i o paškvilama, koje vam je pisao vaš oficir, toga dana na delu uhvaćen. Na pitanje Njenoga i Vašega Veličanstva - ja sam davao odgovore, koje ste tražili od mene kao načelnika policije. - Posle dva dana, slušao sam ceo taj razgovor za vašom trpezom od jednoga profesora, rođaka toga uhvaćenog oficira. Bilo je, razume se, još tu i dometaka na račun Vašega Veličanstva. Tek takva pojava - iznošenja dvorskih razgovora po ulicama - za svaku je osudu.
Kralj još nervozan slušaše me pažljivo. Pa na ove reči samo uzdanu. Nasloniv glavu na levu ruku, gledaše me ne trepćući.
- Ono, istina. Veličanstvo, takvih slučajeva bilo je i kod Vašega oca - produžih ja govor - izgleda mi, da on nije mogao svakada stati toj prolivenosti dvorskoga osoblja na put.
- Kako, molim vas, kako, trže se Kralj iz nekoga zanosa.

Čudne stvari

Bio sam tada, Veličanstvo, član Glavne policije - produžih. I kao uvek što sam u interesu naših, policijskih poslova, održavao prijateljske veze sa susednim stranim vlastima, tako sam se lepo pazio i sa majorom N..., šefom kancelarije Austro-ugarskog poslanstva. Jednoga jutra ranije no obično, major me poseti u mojoj kancelariji, radi nekog hitnog, zvaničnog posla. U prijateljskom razgovoru, major mi poveri, da je prošle noći bilo u dvoru neprijatnih scena između kralja i kraljice.
- Hm, otkud to - prekide me kralj.
- Kada ode major - produžih moje pričanje, upravnik Beograda, polazeći u dvor na raport, svrati po običaju k meni. Ja mu u razgovoru rekoh, da sam čuo da je u dvoru bilo neke svađe. Upravnik ode, ali se iz Dvora brzo vrati. Kako je onu vest saopštio kralju, ne znam, tek Vaš otac hoće pošto poto da sazna izvor tome glasu. Ja sam kazao kako je bilo - ali se kralj otac grdno začudio: kako da se to sazna. Kavge je doista bilo. Palo je burnih reči i jakih uvreda. Kraljica mati je glasno plakala. To je bila Veličanstvo, prva svađa - za njom su posle sledovale one druge, koje su najzad Vaše uzvišene roditelje dovele do razdora i razvoda. Svađa se dogodila u jedan sat po ponći u sobi kraljičinoj, a već sutradan, rano oko sedam sati, znalo je za nju austro-ugarsko poslanstvo.
- Čujte g. Taso, to je doista za čuđenje - reče kralj, udariv rukom po stolu.
- Ja Vam pričam, Veličanstvo, istiniti slučaj.
- Doista, čudne stvari. Kako se sve to saznaje - reče kralj, i zaćuta.
Pa zatim baci pogled na časovnik što je više ulaska kabineta visio. I onda gotovo skoči sa stolice. Valjda se setio nečega. I uputi se brzo iz svoje sobe. On pođe napred - sobama kraljičinim. Ja se krenuh za njim. U tremu se rastadosmo. Pruživ mi ruku - reče šapatom:
- Molio bih vas, g. Taso da dođete opet. Ja bih želio, da se baš o ovoj stvari sa vama razgovaram.
- Po zapovesti. Veličanstvo.

Blaženi kralj

I izađoh iz dvora. Vratih se u ministarstvo. Pa zasedoh opet za moj sto: da čitam izveštaje, depeše, referate, i da muku mučim sa deputacijama, koje su već izlazile pred Njegovo veličanstvo da mu se žale na sreske načelnike pisare i kmetove.
“Gospodinž načelniče - pisaše mi dvorski dežurni, kapetan Stev. S. Hadžić - prema naređenju “Nj. V. Kralja” izvolite doći danas u 17 1-2 sah. po podne na ručak”.
Uveče, posle 7 sah. bio sam već u arapskoj sobi u starom konaku.
Malo posle podigoše se teške zavese na vratima od odeljenja kraljičinog.
Kralj sa kraljicom ispod ruke pojaviše se u salonu.
Kralj izgledaše dobro raspoložen. Tako isto i kraljica. Ona, jako odebljala, naslanjaše se sva na rame svoga mladog supruga.
- Šta ima g. Taso novo - upita kralj pošto se oboje rukovaše sa mnom.
- Ništa, Veličanstvo, sve u redu i miru.
- Paškvilant uhvaćen?
- Uhvaćen, Veličanstvo.
- Ko bi se nadao - dodade kraljica. Oficir! Oficir tako velikog čina, pa da se pušta u takve, takve gadne stvari!
- Šeri - prekide je kralj. - Ti ne znaš koliko smo ga ja i papa voleli. Što smo mu samo činili, i kako smo ga nagrađivali.
Ručak beše intiman. Samo nas nekolicina - mahom dvorsko osoblje.
Za stolom kralj i kraljica behu raspoloženi. Svaki čas nuđahu jedno drugom jelo. Kucahu sa šampanjcem. On nazdravljaše njoj. Ona njemu. On neće da pije, dok ona najpre iz njegove čaše ne srkne. On njoj - Šeri (draga). Ona njemu uza svaku reč - Šeri (dragi). On je, na očigled svima nama, milovaše rukom po belom joj vratu. I mazeći se, sav blažen, ne skidaše s nje očiju svojih.
Kraljevsko im ponašanje, beše već dosta komotno. I na me, istinu da kažem, ostavi hrđav utisak.
Posle ručka Njihova veličanstva pozvaše me da sa njima pođem.
Njih dvoje ispod ruke, ja za njima, povukosmo se u sobe kraljičine. Tamo se spustismo na bogate i mirišljave divane. Za jednim stočićem - kralj i kraljica s jedne, a ja, prema njima, na drugoj strani.
(Nastaviće se)