Strasti starog Džozefa

 
KAD je iz Irske stigla prva generacija Kenedijevih, u Bostonu i okolini, gde su predominantni bili protestanti, iz Engleske, na njih su gledali sa odbojnošću, pa i prezirom. To je potrajalo sve dok iz njihovih redova nije iznikao Džozef Patrik Kenedi, momak bistre pameti, hrabar, vešt i neobuzdan da uđe u svaki posao i svaku avanturu koja će mu biti od koristi.
Od ranih godina je Džozef počeo da se bavi sitnim biznisom, pre svega trgovinom, ali je isto tako učio i stigao sve do Harvarda. U međuvremenu je shvatio da ima i unosnijih poslova, pa se okrenuo bankarstvu.
A onda se 1914. oženio ćerkom uglednog građanina Bostona, takođe poreklom Irca, koji je bio gradonačelnik tog grada. Devojka je bila ugledna udavača, obrazovana, bogata i pre svega žena takvog karaktera i tako jake ličnosti da će Džou, kojeg su onda zvali “usamljeni vuk”, biti najveći oslonac u budućem burnom životu.
Na početku Prvog svetskog rata, Džozef je osetio da dolazi vreme biznisa. U to je bio sasvim siguran kada je načuo da Amerika uvodi “prohibiciju”.
“AMERIKANCI će, svakako, da piju”, rekao je Džozef i bacio se na posao. Nabavljao je i prodavao viski ispod ruke i zgrtao pare. Povezao se sa krijumčarskim grupama u Čikagu i Irskoj i posao je cvetao. Vešti Džo je imao razgrante veze na sve strane, uključujući i saradnju sa mafijom. Bio je protiv ulaska Amerike u Prvi svetski rat, jer bi mu to pokvarilo biznis. Nije se u ono vreme naročito interesovao ni za politiku, jer od nje nije bilo velike koristi.
U međuvremenu stamena Rouz rađala je decu, ukupno njih devetoro - četiri sina i pet ćerki. Zraci rađanja klana Kenedijevih već su se nazirali.
Jedan od bosova čikaške mafije Frenk Kostelo, iz klana porodice Lučiano, izjaviće u kasnijim godinama, kada je Kenedi već imao ime i moć:
“Ja sam mu pomogao da se obogati. Mada je i on sam u tome bio vešt. Bili smo partneri u krijumčarenju alkoholnih pića u onim ludim, ali dobrim dvadesetim godinama.”
Jedan drugi od mafijaških bosova Sem Đankana, bio je kritičniji prema Kenediju: “On je opasan biznismen i varalica. Kenedi je sigurno to bio, ali je uvek igrao u onom sivom prostoru koji ne prelazi granicu zakona, ne bar u meri koja bi ga dovela u sukob sa vlašću. On nije bio u mafiji, ali je radio sa mafijom.
Džo je znao da čuva novac, ali i da “radi” sa njime. Po završetku Prvog svetskog rata, kada je tek prešao tridesetu, bio je milioner. Kada je prošlo vreme prohibicije počeo je da se bavi spekulacijama na berzi, bankarstvom i raznim drugim transakcijama koje su donosile pare i ugled. Ipak, bolje zvuči kada vas zovu “bankar”, a ne krijumčar viskija, priznao je.
Porodicu Kenedi, u elitnom Bostonu, nisu više tretirali kao došaljke katolike iz Irske. Džozef Kenedi je postao ugledna i veoma uticajna ličnost u Bostonu. On je tih godina shvatio da pare idu zajedno sa politikom i da je to najblja moguća kombinacija za uspon ka samom vrhu društvene piramide.
Bankar, ljubavnik i ambasador, Kenedi je tih dvadesetih godina osetio da se rađa nova industrija u kojoj se lako i brzo zgrću milioni. Bila je to filmska industrija iz Holivuda. Osnovao je svoju producentsku kuću “FBO Pikčers” i krenuo je sa proizvodnjom filmova i osvajanjem Holivuda.
A ONDA je sreo ondašnju slavnu divu Gloriju Svanson, koju su smatrali najlepšom ženom Holivuda. Kenedi, kome nisu samo novac i vlast bili slabost, nego i žene, prosto je izgubio glavu zbog te prelepe glumice. Osnovao je novu kompaniju “Glorija prodakšn”, poslao njenog trećeg muža u Evropu, i ušao u njen krevet i u njen život. Bila je to bučna afera kojom se zabavljala cela Amerika. Jedino je Rouz Kenedi, kao vučica, čuvala svoj porodični dom u Masačusetsu i držala porodicu na okupu.
Glorija je u međuvremenu trošila svoje i Kenedijeve pare nemilice, afera je potrajala dve-tri godine, a onda je kao tropska oluja prošla. Ispostavlo se kasnije, kako su zabeležili pakosni hroničari, da je skupocene poklone, koje joj je slao zaljubljeni Kenedi, naplaćivao sa njenog konta.
Tokom tih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka Džozef Kenedi se toliko obogatio da nije znao šta će sa novcem. Kupovao je imanja, ulagao u kuće i letnjikovce, u banke i na berzu, ali je njega, beskrajno ambicioznog, zahvatila i politička groznica i ambicija da se vine u visinu i na tom polju. U Americi, koja se obogatila za vreme svetskog rata i bila u punom usponu, niko nije zagledao u zube njegovih miliona.
Džozef se tih godina okrenuo Demokratskoj stranci i predsedniku Ruzveltu, koji je izrastao u jednog od najpopularnijih američkih državnika. Davao mu je podršku i pare. Tih godina se sprijateljio i sa Ruzveltovim sinom Džimijem.

AMBICIJE
Tih tridestih godina, dok se Ruzvelt nosio sa “Nju dilom”, Džozef je počeo da se zanosi idejom da bi on mogao da stigne do Kapitol hila, pa čak i do Bele kuće, makar u ulozi potpredsednika. Već je imao svoj klan, jake veze, velike pare. Bio je među 40 najbogatijih Amerikanaca. Lukavi Ruzvelt je to osetio, pa ga je sklonio na elegantan način - poslao ga je 1937. godine na mesto američkog ambasadora u London. To Kenedi nije mogao da odbije.
(Nastaviće se)