Dobro jutro predsedniče

SAN “Velikog Džoa”, kako su zvali rodonačelnika klana Kenedijevih Džozefa Patrika Kenedija, izdanka irske katoličke kolonije u Masačusetsu, da se neko od Kenedijevih domogne Bele kuće, ostvario se 1960. godine kada je njegov drugi po redu sin Džon Ficdžerald Kenedi, u 43. godini života postao najmlađi izabrani američki predsednik. Ovo “izabrani” podrazumeva podsećanje da je pre njega Teodor Ruzvelt, na početku 20. veka, postao do tada najmlađi predsednik SAD, kad je u Beloj kući zamenio upokojenog predsednika Vilijema Makinlija.
Kad se u porodici Kenedi tog proleća povela debata da li Kenedi može dobiti bitku za Belu kuću i da li uopšte treba ulaziti u takvu trku, pogotovo za predsednika, zavladao je muk. Možda je premlad, možda bi trebalo krenuti od potpredsedničke funkcije i vezati se za nekog od jačih kandidata. Reagovao je “Veliki Džo”, onaj “usamljeni vuk” iz Masačusetsa, koji je odavno zacrtao da neko od Kenedijevih mora ući u zdanje na Pensilvanija aveniji i to na velika vrata.
“Kenedijevi ne gube”, rekao je ljutito trojici sinova i ostalim ukućanima. “Džon će da krene u tu trku kao prvi. Biti drugi, to je ništa.” “Velika mama” Rouz je samo klimnula glavom.
I krenula je trka. Kenedi je u julu, relativno lako eleminisao svoje rivale u stranci Džonsona i Hamfrija, a Stivenson se sam povukao.
Bio je to prvi kandidat - kotolik na predsedničkim izborima u SAD. “Nisam ja kandidat za predsednika zato što sam katolik, rekao je Kenedi u govoru tog leta, nego zato što se desilo da je vaš kandadat, sasvim slučajno, katoličke vere, a mogao je biti i druge veroispovesti kao što su to bili i mnogi drugi pre mene.”
Najteža prepreka na putu ka Beloj kući, ipak, bio je republikanac Ričard Nikson, koji je bio potpredsednik u tandemu sa popularnim Ajkom Ajzenhauerom, koji je privodio kraju drugi mandat.
Tog leta 1960. godine, ceo klan Kenedijevih, stari Džo i “Velika mama”, braća, sestre, zetovi i snaje, a bilo ih je puno, krenuli su u kampanju kako to samo Kenedijevi znaju. Ključni čovek bio je Kenedijev brat Robert, možda politički najsposobniji od braće Kenedi, za koga je njegov otac govorio da “ume da se bori i da ume da mrzi” svoje neprijatelje.
Robert je tada već imao “izborne komitete” u svim krajevima Amerike koji su radili kao mašina.
Ipak, ishod bitke je rešavao sam Kenedi. Mlad, elokventan, pametan i moderan, povukao je za sobom mladu, modernu Ameriku, generacije “bejbi buma”, zatim niže slojeve društva, emigrante, Crnce, Hispanoamerikance i slične uz koje su braća Kenedi bili sve vreme u Kongresu i Senatu. Uz njega su bile i žene, koje su znale da Kenedijevi za njih nemaju puno poštovanja, ali su ih ipak volele, a uz to, Kenedi je uz sebe imao prelepu mladu ženu Žaklinu, koja je bila osveženje na velikoj političkoj sceni.
Kenedi je naspram sebe imao jednog grubog, namrštenog i konzervativnog protivkandidata kakav je bio Ričard Nikson. Ali, Nikson je bio dobar političar, sposobniji i iskusniji od Kenedija na svim poljima. Konzervativna, tradicionalna Amerika je bila uz Niksona.
Presudila je televizija, koja je u onim godinama bila ušla u američke domove i počela da postaje onaj presudni javni medij koji u politici ima više uticaja od političara i njihovih stranaka. Na tom terenu se Nikson okliznuo. Pristao je da pred kamerama sa Kenedijem vodi tri duela. Izgubio je sva tri.
Namršteni Nikson, sa podočnjacima i pogleda često oborenog na dole, koliko god je govorio smišljeno, nije mogao da odoli šarmu mladog Kenedija, koji ga je svojim otvorenim dijalogom i doskočicama, prosto ruinirao. Američki hroničari su tvrdili da nije bilo ta tri tv duela, Nikson bi dobio izbore.
Kada su birači 8. novembra 1960. godine izašli na izbore, niko nije bio siguran, ni sami kandidati, ni anketari, ni novinari, ko će pobediti. Sve ankete su bile neodređene. Jedini je bio siguran “Veliki Džo”, koji je iz svoje baze u Hajanis Portu poručivao:
“Kenedijevi ne gube...”
Te noći, negde pred ponoć, Kenedi je ušao u sobu gde je Žaklina sedela pred televizorom i rekao joj, spuštajući se u fotelju:
“Stvari se izgleda okreću protiv mene. Stižu loše vesti sa juga...”
U zoru, mama Rouz je rekla unuci Karolini, koju je probudila:
“Idi gore u sobu, i reci tati: Dobro jutro, gospodine predsedniče...”
Bila je to najtešnja pobeda u istoriji SAD. Kenedi je osvojio 49,7 odsto glasova, a Nikson 49,6. Prednost Kenedija iznosila je svega 112.803 glasa.

RAZOČARANA ŽAKLINA
OD svih članova klana Kenedijevih, jedina se u Belu kuću razočarala predsednikova mlada supruga Žaklina, ako za nju uopšte može da se kaže da je bila član tog klana.
Posle inauguracije na Kapitol hilu 20. januara 1961. godine, supružnici su dva sata obilazili novi dom. U tome je naročito bila revnosna Žaklina. Kad je izašla iz zdanja na Pensilvanija aveniji i stigla kući u kojoj su dotad živeli, u Džordžtaunu, kraj Vašingtona, briznula je u plač.
“Bela kuća je hladna i turobna, rekla je. Ona je opremljena kao prodavnica rashodovanog nameštaja. Odvratna je, mrzim je...”
Džeki je preuredila Belu kuću od temelja do tavana: nameštaj, tapete, slike, boje, tepihe, posuđe, lampe. Sve.
(Nastaviće se)