Gluvi hici iz Dalasa

 KAD je čuo da je u Dalasu ubijen Džon Kenedi, Fidel Kastro se ozbiljno zabrinuo za sudbinu svoje zemlje, ali ne zato što je ubijeni američki predsednik bio zaštitnik njegovog režima, nego zato što je slutio da će Amerikanci to ubistvo njemu prilepiti.
Umalo se tako i desilo. Odmah posle atentata, u SAD je objavljeno da je Kenedija ubio izvesni Li Harvi Osvald, Amerikanac koji je ranije boravio u Sovjetskom Savezu, a po svoj prilici i na Kubi. Kastro je odmah dao nalog da njegove službe to provere, a kada su mu javili da je Osvaldu svojevremeno odbijena kubanska viza i da on nikada nije zakoračio na to ostrvo, kubanski lider je mogao da odahne.
No, svejedno, novi američki predsednik Lindon Džonson, koji je po slovu ustava, kao potpredsednik, zaseo u Belu kuću, izjavio je tih dana sasvim decidirano, da je Fidel Kastro organizovao atentat u Dalasu da se osveti američkom predsedniku za onu nesrećnu invaziju u Zalivu svinja.
Džonson za tu tvrdnju nije imao ni jednog valjanog dokumenta.
ZAŠTO je ubijen taj mladi i popularni predsednik u koga su mlađe generacije Amerikanaca polagale tolike nade. Ljudi su verovali da će on osloboditi Ameriku starih konzervativnih stega, da će je izvesti iz samodovoljnosti i osloboditi izolacionizma, rešiti socijalne i rasne nepravde, otvoriti perspektive mladim generacijama, zaustaviti rat u Vijetnamu, otvoriti zemlju prema svetu.
„I zato, dragi moji sugrađani, govorio je, ne pitajte šta bi vaša zemlja trebalo da uradi za vas, nego se zapitajte šta biste vi mogli da uradite za vašu zemlju“.
Sve su to presekli hici u Dalasu. Usred belog dana, dok se u otvorenom automobilu vozio ulicama tog teksaškog grada i dok je njegova takođe popularna supruga Žaklina sedela pored njega, zaverenici su mu hicima iz puške bukvalno razneli glavu. Pogoci su bili tako razorni da su se krv i delovi mozga prosuli po svetloj odeći njegove supruge. Nije mu bilo spasa.
Njegova braća Robert i Edvard bili su u tim trenucima u Kongresu. Kad su čuli strašnu vest odjurili su u Belu kuću. Edvard je odatle odleteo u Masačusets da majci i obolelom ocu saopšti tragičnu vest, a Robert je ostao da sačeka mrtvog brata i Žaklinu. U međuvremenu, potpredsednik Džonson je u predsedničkom avionu položio zakletvu kao novi šef Bele kuće.
Šta se desilo u Dalasu? I danas se zna samo ono što se onda znalo: predsednik je ubijen, a ko ga je ubio i zašto ga je ubio, ko stoji iza tog atentata i kako se tako nešto moglo desiti u slobodnoj, demokratskoj i organizovanoj Americi, to se ni danas ne zna.
LI Harvi Osvald je odmah uhapšen i označen kao jedini ubica. On sam o tome nije ništa mogao da kaže, jer će ga pre saslušanja, dok je bukvalno bio u rukama policije, ubiti lokalni barmen Džek Rubi, koji će uskoro, kao i većina drugih direktnih svedoka, završiti nasilno svoj život.
DrŽavna „Vorenova komisija“, ništa novo nije otkrila, pa je svu krivicu svalila na pokojnog Osvalda. Nije odgovoreno ni na pitanje da li je bilo još atentatora, jer su balističari utvrdili da Osvald u tom intervalu nije mogao da ispali tri metka, a uz to su se javili i svedoci koji su tvrdili kako su videli drugog atentatora koji sa puškom u ruci beži sa mesta zločina.
Moćni direktor FBI Huver, koji nije ni malo voleo Kenedijeve, tvrdio je da su Kenedija „ubili komunisti“, jer to je, u tim godinama hladnog rata, bila njegova opsesija. Pojavile su se pouzdane tvrdnje da je ubice platio moćni šef sindikata Džimi Hofa, koji je inače bio povezan sa mafijom, a nije voleo braću Kenedi. Veoma su ubedljivi i argumenti onih koji veruju da je Kenedija likvidirala američka mafija, naročito ono njeno kubansko krilo, koje Kenediju nije moglo da oprosti zato što nije digao u vazduh američku avijaciju kada je video da invazija u Zalivu svinja propada. Postoje svedoci koji su pouzdano tvrdili da su viđali Osvalda u društvu članova kubanske mafije u Teksasu u danima koji su prethodili atentatu.
„U Dalasu nije ubijen američki predsednik. Ubijena su njegova obećanja da će napraviti modernu Ameriku“, napisao je čuveni kolumnista Džems Reston.
Cinici su sa svoje strane tvrdili da je ubistvo Kenedija nešto najbriljantnije što je klanu Kenedijevih moglo da se desi.Na taj način Džon neće morati da se muči sa izazovima koji ga čekaju sa novim izborima, da ispravlja greške koje je počinio i da plaća račune za brojne promašaje. Tim atentatom on je otišao u legendu, postao je mitska ličnost i otvorio je novi put svojim naslednicima iz klana Kenedijevih.
Politički analitičari, istražitelji i istoričari savremene Amerike, ostali su dužni Americi odgovor na ključno pitanje: zašto Amerika ubija svoje najbolje sinove, koje su to snage koje su u toj zemlji toliko moćne, ne samo da ubiju predsednika, nego da sa njim pokopaju i istinu o zločinu?

PREDSEDNIK
DžON Kenedi je od ulaska u Belu kuću bio preokupiran pitanjem kako se postaje veliki predsednik.
- Hteo je mesto u istoriji, kazao je o njemu Robert Maknamara.
- Pitao me je, „kako se postaje veliki predsednik“, ispričao je Džim Reston. - Nisam mogao da mu odgovorim.
Kenedi je često citirao Harija Trumana: „Ni Džingis Kan, ni Aleksandar Veliki, ni Napoleon, nisu posedovali toliku moć kakvu ima američki predsednik“.
(Nastaviće se)