Šta sam to Bogu zgrešila

 ROUZ Ficdžerald Kenedi je žena iz Šekspirovih tragedija. Tu je sve: ljubav, moć, smrt.
Ovako je pokušao da opiše život najčuvenije američke majke Rouz Kenedi, koja je 23. januara 2004. godine umrla u svojoj kući u Hajanis Portu, u 104. godini života, pisac knjige “Žene iz porodice Kenedijevih”, Lorens Limer.
Ta žena, koja je nadživela samo dvoje od svoje devetoro dece, bila je kako su napisali američki hroničari, politički i porodični “matrijarh” porodice Kenedi. U Evropi ta reč postoji samo u muškom rodu (patrijarh), ali ju je u Americi u upotrebu uvela Rouz Kenedi, na šta bi se njen pokojni muz Džozef sigurno užasnuo.
To je najbolje sažeo njen najmlađi sin Edvard, koji ju je jedini nadživeo od četvoro njene muške dece: “Ona je bila ona magnetna snaga, lepak, koja je držala na okupu i uspravno celu porodicu Kenedi. Bila je ona sigurna luka u koju smo pristajali, bez obzira na to odakle smo dolazili i šta nam se desilo. Ona je uvek bila tu.”
ROUZ Ficdžerald Kenedi je takođe bila Irkinja i katolikinja. Njen otac je dogurao do gradonačelnika Bostona kada se udala za Džozefa Kenedija, lokalnog trgovca i biznismena, sumnjivog i kontroverznog ponašanja. Ipak, bio je zgodan, okretan i neustrašiv u svemu što je radio. Ali, njega, zaokupljenog novcem i javnim poslovima, nije držala porodica.
Rouz mu je izrodila devetoro dece. Ona je prva majka u SAD čija su trojica sinova bili senatori, a jedan od njih čak i šef Bele kuće. To nije bila slučajnost.
Uspon te porodice najčešće se pripisuje njenom mužu, šverceru, multimilioneru, ambasadoru i političaru Džozefu Kenediju, ali se pri tom zaboravlja presudna uloga njegove žene.
“Mi smo od oca nasledili temperament i borbenost, a od majke sve ostalo, a naročito gvozdenu volju da istrajemo u onom šta radimo i šta hoćemo,” rekao je jednom Ted Kenedi o svojoj majci. “Nju ništa nije moglo pokolebati, niti slomiti. Ona je bila gvozdena ledi.”
Meri Grion, prijateljica Rouz Kenedi, koja je o njoj i pisala, rekla je jednom: “Da je bila muško, ona bi uspela da postane predsednik SAD, što njenom mužu nije pošlo za rukom.”
Kada su joj u leto 1968. godine javili da je ubijen i njen drugi sin Robert, Rouz je zanemela od bola. A onda je tiho, praćena pogledima unesrećene porodice, izašla iz kuće i stala na obalu okeana. Sela je na kamenu klupu i pogledala u nebo:
“Zašto, Bože, zašto mi ovo radiš? Šta sam je to zgrešila, za kakav greh me kažnjavaš?”
A onda se prisetila reči svetog Luke: “Kome je mnogo dato, od toga će se mnogo i uzeti...”
“VELIKA mama”, kako su je nazvali američki novinari, otišla je na onaj svet, umrevši od starosti, ali pošto se u svom dugom životu nagledala svega i svačega - od velelepnog sjaja na engleskom kraljevskom dvoru, gde je bila “ambasadorka”, preko glamura Bele kuće, pa do tragedija koje može razumeti samo majka koja sahranjuje svoju decu.
Prva tragedija je zadesila 1944. godine kada je stigla vest da je, leteći u svom bombarderu, poginuo njen najstariji sin Džozef, junior, kome je bilo 29 godina.
Tih godina desila se još jedna porodična nesreća. Njena najstarija ćerka Rozmeri, za koju su govorili da je najlepša u porodici, patila je od mentalne zaostalosti, pa je otac odlučio da je podvrgnu operaciji mozga - lobotomiji. Ispalo je još gore, pa su je Kenedijevi smestili u Sanatorijum za duševne bolesnike u Milvokiju, gde je umrla pre nekoliko godina.
“To je moja najveća nesreća i tuga bez prebola”, rekla je jednom Rouz.
U tom periodu, tačnije 1948. njena ćerka Ketlin koja se udala za nekog engleskog plemića i ubrzo ostala udovica, poletela je sa juga Francuske za Pariz da se sastane sa ocem Džozefom, ali je avion u kojem je bila udario u planinu i ona je poginula.
Ništa ipak nije moglo da je pokoleba. Hroničari su zabeležili kako se držala za vreme izborne kampanje za Belu kuću njenog sina Džona. Bilo joj je tačno 70 godina, ali je u kampanji bila jedan od najvećih agitatora. “Džon mora pobediti”, govorila je. “Kenedijevi ne mogu biti drugi”, govorio je sa svoje strane njen muž koji je još bio u dobroj snazi i na nogama.
Za vreme te predizborne kampanje Rouz je održala 46 govora u 14 saveznih država, dala je preko 1.000 intervjua štampi, radiju i televiziji.
A kad je njen sin ušao u Belu kuću, postala je neka vrsta “poglavara” Kenedijevog klana.
No, nesreće je nisu ostavljale na miru. U leto 1961. godine, dok je njegov sin Kenedi, u punom sjaju vladao iz Bele kuće, Džozef Kenedi, kojem su onda bile 73 godine, pao je kao pokošen za vreme jedne partije golfa. Lekari su konstatovali težak šlog. “Usamljeni irski vuk” iz Bostona nikada više neće ustati iz postelje. Nije čak mogao da govori što mu je najteže padalo.
Kada je sin Robert ušao u njegovu sobu da mu kaže da je izvršen atentat na Džona, rekao mu je da je predsednik “ranjen”.
Stari vuk ga je presekao ledenim pogledom kao da će da kaže: “Reci do kraja, reci sve...”
“Jeste, ubili su ga”, promrmljao je sebi u bradu Bobi.

NIJE SE ŽALILA
ROUZ Kenedi je znala za sve sentimentalne pustolovine i ludorije svog muža Džozefa, pa i onu sa Glorijom Svanson koja je nekoliko godina skandalizovala i zabavljala Ameriku. Nikada se nije glasno požalila.
Kad ju je jedna njena prijateljica upitala da li zna šta se dešava, odgovorila je:
“Znam. Takvi su Kenedijevi.”
I njen muž Džozef je na tu temu jednom progovorio:
“Ne, ona mi nikada nije izrekla nijednu reč prigovora i prekora. Verovala je da je porodica važnija od mojih ludorija.”
(Nastaviće se)