Petorica za Belu kuću

 OD petorice muških članova prve i druge generacije klana Kenedijevih, jedino je Džon Kenedi ušao u Ovalni salon Bele kuće i tri godine vladao iz njega, drugi Robert je bio na pragu tog najprestižnijeg zdanja u Americi, trećem, Edvardu je palata na Pensilvanija aveniji bila na dohvat ruke, ali se sam potrudio da u nju ne stigne. Dva preostala člana klana, koji su takođe bili na putu koji ih je mogao dovesti na tu vašingtonsku adresu bili su porodični „patrijarh“ Džozef Kenedi i njegov najstariji sin Džozef Džo junior.
A cela priča se odvijala ovako. Kad se Džozef, otac porodice Kenedi, direktni potomak irskih emigranata obogatio, baveći se raznim poslovima, između ostalog i krijumčarenjem viskija za vreme prohibicije, shvatio je da nema veće moći od udruživanja para i vlasti, počeo je da se okreće politici. Ostalo je zabeleženo da je svojevremeno, kad je Delano Ruzvelt osvajao Belu kuću i godinama produžavao svoj mandat u njoj, Džozef dao finansijsku pomoć - jednom prilikom 25.000 ondašnjih dolara za kampanju, a drugi put mu je bespovratno pozajmio 50.000 dolara.
U Ruzveltovo vreme, već veoma bogat stari Kenedi, dospeo je u vreme velike depresije do položaja predsednika državne komisije za regulaciju Njujorške berze. Tada se i pojavila njegova ambicija da može do Bele kuće. Ruzvelt je odmah dokučio te njegove ambicije, što nije bilo ni malo teško, jer je stari Kenedi, koji je voleo i da popije, a uz to je javno pričao o svojim ambicijama. Uz to se bio jako sprijateljio sa Ruzveltovim sinom Džimijem koji ga je protežirao u Beloj kući.
RUZVELT ga je držao po strani, diskretno, pažljivo, ali što dalje od sebe. A onda je našao solomonsko rešenje. Imenovao je Kenedija za američkog ambasadora u Londonu, jednom od najprestižnijih mesta u diplomatiji, ali ipak dalje od centra moći. Bilo je to 1937. godine.
Kada je tri godine kasnije završio ambasadorski mandat, Džozef je shvatio da ga je Ruzvelt izigrao.
A onda se stari lisac iz Bostona, sada već bogat i ugledan, sa dosta političke moći u svojim rukama i sa previše ambicija u svojoj glavi, dosetio da bi za Belu kuću mogao da „potrči“ njegov najstariji sin Džozef Patrik - Džon, junior, najotresitiji i najlepši od četvorice sinova, đak sa Harvarda, politički nadaren kao i svi Kenedijevi, a uz to i ambiciozan. Njemu je tada bilo 29 godina. Već je bio u politici kao član Predstavničkog doma u Kongresu.
Ali, sudbina je i tu bila nemilosrdna prema Kenedijevima. Džozef junior je otišao u Drugi svetski rat kao pilot borbenog aviona i sa fronta su često stizale vesti o njegovom junaštvu. A onda je 1944. godine stigla vest da se njegov avion, u jednoj borbenoj misiji, srušio iznad Lamanša i da je Džon poginuo.
Bio je to prvi ozbiljan udarac mnogobrojnoj porodici Kenedi.
„Džon, obratio se tada najstarijem živom sinu i budućem predsedniku SAD, sada ti zauzimaš mesto starijeg brata“, rekao je Džozef gledajući ga pravo u oči.
U narednih 15 godina, stari Džozef je vešto, uporno i ne birajući previše sredstava, gurao Džona ka vrhu američke piramide. U tome mu je kao odskočna daska služila i činjenica da je i Džon bio u ratu, da je kao komandant borbenog čamca teško ranjen, da je iz vodenih talasa u nadčovečanskoj borbi sa stihijom spasao trojicu svojih drugova, da je završio Harvard, a uz to je bio pametan, borben i lep. I bio je pravi Kenedi.
O svom ratnom iskustvu i svom junaštvu na moru Džon je napisao knjigu „Na ivici rata“ za koju je dobio prestižnu „Pulicerovu nagradu“. Hroničari su zabeležili da on sa tom knjigom nije ušao ni u uži izbor za to ugledno priznanje, ali se negov otac potrudio kod izdavača, da se izbor proširi i da nagrada pripadne Kenediju.
Onda je Kenedi, sin, izabran za kongresmena, a potom 1953. godine i za senatora. Tada je imao 35 godina. Vrata ka Beloj kući su mu bila otvorena.
Stari Džozef i njegova supruga Rouz iz svoje baze u Hajanis Portu, u Masačusetsu, mogli su da odahnu, mada nisu bili ni malo iznenađeni. „Što Kenedijevi naume, to i ostvare“, pisao je tada „Vašington post“.
ALI, u jeku njegove vladavine, mladi i u svetu popularni Džon Kenedi, sa svojom prelepom suprugom Žaklinom, otišao je tog 22. novembra 1963. godine u posetu Teksasu. Vozio se ulicama Dalasa u otvorenoj limuzini, nasmejan, među razdraganom masom naroda. A onda su mu hici, tri ukupno, razneli glavu.
Kenedijevih više nije bilo u Beloj kući. Ali ostala su još dva kandidata da u nju uđu. Robert koji je bio desna ruka Džonu, ušao je 1968. godine u predsedničku kampanju sa realnim izgledima da dobije kandidaturu, ali su i njega ubili, u junu 1968. godine.
Najmlađi sin dinastije, Edvard Kenedi, potrudio se da svojim skandalima, kakav je bio onaj sa smrću njegove saputnice Meri Džo Kopečni, zapečati svoju putanju ka Beloj kući.

IMA JOŠ KENEDIJA
KAD su ubijena dvojica braće Kenedi i kada je postalo jasno da Edvard neće moći da „trči“ ka Beloj kući, američka štampa je u naslovima isticala: „Ima još Kenedijevih“.
Mislili su pre svega na Džona Kenedija, juniora, sina ubijenog predsednika i Žakline Kenedi. Taj mladić, dobrog kućnog vaspitanja, obrazovan i zgodan kao nijedan muškarac u klanu Kenedijevih, bio je glavna nada „dinastije“ da će nastaviti očevim putem. Imao je sve za to, i lični pedigre, i porodicu Kenedi uz sebe.
Ali, nije mu se dalo. Poginuo je u avionskoj nesreći na putu za Boston 1999. godine.
(Nastaviće se)