Pakao Sremskog fronta

 Objektivnih informacija nije bilo i vremenom je stvoren fenomen koji je književnik Milovan Danojlić opisao u priči ’’Saradnja’’. Devedesetih godina 20. veka, literata je pitao jednog starog Dražinog borca, iz okoline Ljiga, da li su četnici sarađivali sa Nemcima. Dobio je potvrdan odgovor, na šta je pitao sagovornika da li je on lično sarađivao sa Nemcima. Starac je planuo, rekavši da je Nemce celog rata gledao samo preko nišana. Usledila su pitanja da li je sarađivala njegova jedinica, neka susedna jedinica i da li je uopšte video ma koje Dražine četnike u saradnji sa Nemcima. Kako su svi odgovori bili negativni, pisac je upitao starca kako onda zna da su četnici sarađivali sa Nemcima, a on je odgovorio: ’’Kako ne bih znao, kad novine o tome pišu 50 godina!’’
Potpisnik ovih redaka ima i lični primer o snazi uticaja komunističke propagande u to doba. Reč je o prvom razgovoru sa Gordanom Mihailović, negde s proleća 1992. godine. Rekao sam da mi je veoma drago i da sam počastvovan razgovorom sa Dražinom ćerkom, a onda zamolio da mi kaže kako da je oslovljavam. Nije me dobro razumela pa sam direktno saopštio svoju dilemu: da li je gospođa ili drugarica. Odgovorila je da neće zalupiti slušalicu samo zbog onoga što sam učinio za njenog oca (’’Pogledi” su prvi otvorili ’’četničko pitanje’’). Ali, ovim odgovorom moja dvoumica nije bila rešena i upravo to sam rekao. ’’Gospođa, oduvek!’’ - ljutito je rekla Gordana.
Bio je to najnesrećniji početak komunikacije koji uopšte pamtim. Ipak, zahvaljujući njenom razumevanju, razgovarali smo bezbroj puta. Gordana je izuzetno inteligentna, obrazovana i duhovita osoba, idealan predstavnik predratne građanske klase, koju su, nažalost, komunisti uništili. Ne oglašava se javno jer je isuviše ponosna, jer je mnogo namučena i povređena (Glavnjača i Banjica, Zabela, Sremski front, Goli otok i Sveti Grgur, oduzeta kuća, teškoće pri školovanju i nalaženju posla...) i jer ima loše iskustvo sa novinarima, od 1944, pa do početka devedesetih, kada je njena prva izjava netačno preneta.
Oko pisanja predratne porodične biografije, rado mi je pomogla. Od ratnih tema odustao sam još u to doba, videvši da ih teško podnosi, kao i većina drugih žrtava i potomaka žrtava (najdrastičniji slučaj doživeo sam u Jagodini, kada ćerka industrijalca streljanog 1944, koja me je pozvala na razgovor, umalo nije doživela infarkt od uzbuđenja izazvanog podsećanjem na te dane). U javnosti Gordana se pojavila samo 2005, kada joj je američka ambasada uručila Orden legije zaslužnih, kojim je predsednik Truman posthumno odlikovao đenerala Dražu 1948. Posavetovavši se sa svojim sveštenikom, Gordana je orden zaveštala crkvi Ružici na Kalemegdanu.
Tako, 1990. godine niko nije ni pomišljao da je Branko Mihailović znatno više vremena proveo sa četnicima nego sa partizanima, da je četiri meseca nosio oružje i kokardu na šajkači, da je na Ravnoj gori završio Školu rezervnih oficira i da u partizanske redove nije stupio svojevoljno. Polaznu tačku svih novinarskih razgovora sa Brankom činio je naslov iz ’’Politike’’ od 31. oktobra 1944. godine, a on je reagovao na isti način kao onaj starac iz Danojlićeve priče.
Istina je krčila put sporo, ali neumoljivo, i najzad je i sama ’’Politika’’, 18. septembra 2005. godine, objavila pravu verziju događaja, koja glasi:
“Ovo je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu, prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke vlasti.”
Članak je propraćen objavljivanjem dokumenta koji ranije nije mogao da ugleda svetlo dana. Reč je o Gordaninom pismu ocu iz te iste 1944. godine. Verovatno iz Subjela, Gordana je 27. marta 1944. pisala Draži:
“Dragi tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević, član Centralnog nacionalnog komiteta - prim. aut). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno. Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti baš ove prilike koje se oblikuju. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio.
Voli te, Gordana.”
Ovo pismo nedvosmisleno pokazuje afirmativan stav Gordane Mihailović prema ocu i njegovoj borbi, a takođe i da ona nije bila skojevka. Pismo je u skladu sa prkosnim Gordaninim licem na fotografijama među ravnogorkama i ravnogorcima.
Prisilna mobilizacija svih na neprijateljskoj teritoriji, uključujući i neprijateljske borce, odnosno zarobljenike, uz objavu da su svi oni dobrovoljci, bio je metod ustanovljen tokom Oktobarske revolucije. Takvi ’’dobrovoljci’’ po pravilu su upućivani na najteže zadatke. U slučaju Branka i Gordane Mihailović, kao i mnogih bivših četnika, njihovih pristalica i članova porodica, to je bio Sremski front. Branko je ovo gubilište srpske omladine srećno prošao, dok je Gordana bila ranjena. Lečena je u Smederevu, gde je bolničko osoblje nastojalo da je što više zadrži i odloži njen povratak na kasapnicu.

KNjIGE Miloslava Samardžića "General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta" u četiri toma, bogato ilustrovanih, možete naručiti na tel: 064 1880 990,
a peti tom izlazi iz štampe krajem godine.
(Nastaviće se)