Diktat američke sile

 SVE manje su mogućnosti, čak i za Vatikan, da se nastavi državna hipokrizija, lažna objektivnost i neutralnost. Varanje na duže staze postaje nemoguće. Kako god Vatikan bude tumačio ovu papinu izjavu, bitno je da je on muslimanima priznao pravo na „pravedan odbrambeni rat“. Drugim rečima, on smatra da su Srbi napadači, a to je i stanovište američke politike u Bosni. Ovom izjavom papa je samo potvrdio svoj od ranije poznati stav, koji je nesumnjivo antisrpski. Kada je pre neki dan spomenuo da se u bivšoj Jugoslaviji „uništava civilizacija“, to podrazumeva da taj prljavi posao obavljaju Srbi.
U svim njegovim dvosmislenostima krajnji je ishod negativan za Srbe. Tako se on svrstao u sile koje uporno satanizuju srpski narod. Ako to radi američka administracija, duboko prožeta svojim interesima, onda je to razumljivo, ali, kada se u igru uključuje Hristov namesnik, to svedoči da je kriza savremenog hrišćanskog sveta duboka. Surovo mu se vraća dugogodišnje licemerstvo kojim se uvek branio od političkih grešaka. Tako se i dalje održava privid o papinoj nepogrešivosti. Za njega će hrvatska agresija biti „pravedni odbrambeni rat“, na sličan način kao što je njegov prethodnik lukavo izbalansirao stavove Svete stolice prema Pavelićevoj „državi“. I on se suštinski slagao sa ocenom da Hrvatska vodi odbrambeni rat protiv šizmatika koji ugrožavaju evropsku civilizaciju.
Imaju oni dovoljno istorijskog iskustva da sakriju sva svoja zlodela i da svet neprestano uveravaju da upravo oni brane uzvišene hrišćanske poruke. Kako ta hipokrizija bedno izgleda ako se uporedi sa stavovima jednog Gandija i njegovog shvatanja pravednog odbrambenog rata. Koliko je Gandi nadmoćan u odnosu na papu Vojtilu!
U FORMULISANjU takvih dvosmislenosti u kriznim trenucima kada događaji nateraju na zauzimanje jasnih stavova, Vatikan ima veliko iskustvo. Tim nejasnim opredeljenjem iskazuje se i papska nota upućena zaraćenim silama 15. avgusta 1917. Upitana za mišljenje, srpska vlada je kategorično odbila tu notu, a kao razlozi navedeni su: 1. nota „nije dvojila krivce od pravednih u ovoj strašnoj ljudskoj klanici i pustošenju narodnih tekovina“; 2. papa nije upućivao „ratujuće strane na princip slobode i prava svake narodnosti, da sama rešava o svom budućem međunarodnom, državnom životu“; 3. u papinoj noti „pored srpskog pitanja, ne pominju se ni druga jugoslovenska plemena“ i 4. papina nota nije pominjala „princip slobode i ravnopravnosti malih naroda sa velikima“ (Đorđe Stanković, Nikola Pašić, Saveznici i stvaranje Jugoslavije, Zaječar 1995, 91-92).
I pored svih dvosmislenosti, pravo opredeljenje i simpatije rimske kurije ne mogu se do kraja sakriti. One izbijaju i u najlukavije sročenim frazama. Godine 1917. jasne su antipatije prema Srbiji i stvaranju Jugoslavije, a 1995. jasna su opredeljenja za unitarnu Bosnu, jer samo takav tip države može da sačuva katoličke interese, bez obzira na hrvatske nacionalne zahteve koji su u očiglednoj suprotnosti sa onim što želi Vatikan.
U takav koncept jedinstvene Bosne ne uklapaju se Srbi i zato su oni agresori. Tu i takvu agresiju definiše onaj kome se ruše njegovi dalekosežni planovi. A kako takva osuda Srba odgovara i muslimanskoj strani, Vatikanu se pruža jevtina prilika da lije krokodilske suze zbog njihovih patnji i ugroženosti od srpskih agresora. Takvu sliku o njima prihvatio je svet pritisnut američkim presudama i novcem. Tragedija je utoliko veća što danas nemamo ni tradicionalnog saveznika, Rusiju, koja i sama plovi u američkim vodama i svojoj daljoj destrukciji, koju joj nameću Pentagon i CIA. Kao da se ceo svet urotio protiv nas.
Ovom diktatu američke sile i gluposti moći će se suprotstaviti jedino Kina. Ali kada? Oni mogu da čekaju taj svoj trenutak jer su veliki narod i jer imaju jasnu viziju svoga međunarodnog položaja. Upoređivanje sa njima nije adekvatno. Mi smo mali narod na nepovoljnom geografskom položaju i mi moramo da pronađemo one formule spasenja koje važe za male narode. Sve po našoj meri! Svako precenjivanje vodi nas na opasne staze i zamućuje sliku neophodne realnosti. (23. jul 1995)
IZUZETNO veče sa dr Mihaelom Veningerom i Zoranom Konstantinovićem. Veninger je i ovoga puta otkrio svoje izvanredno teološko obrazovanje. Pored ostalih tema, razgovarali smo i o problemima hrišćanskog jedinstva, o najnovijim ponudama pape i o otporu pravoslavnih crkava da shvate svu krajnju nužnost ujedinjavanja. Njihov otpor da prime papine ponude zasniva se na dokazima iz davne istorije i ne odgovora shvatanjima ovoga trenutka.
Hrišćanske crkve na Zapadu suočene su sa ogromnim opasnostima savremene ateizacije, ali se one trude da se prema svemu što ih ugrožava i odrede. Ovaj papa ima ogromne zasluge za slamanje komunizma u svetu i zato ne treba tek tako odbacivati njegove revolucionarne ponude kao što je ova najnovija da se prihvati dijalog o primatu pape. Veoma ubedljivo, Veninger izlaže stanovište da pravoslavlje još i ne sluti šta ga čeka i kakve sve opasnosti mu tek predstoje, sa kojima se zapadni svet već odavno susreće.
Pravoslavlje nije spremno da se sa tim opasnostima bori i to je njegova tragedija. On tačno ocenjuje sve ono što se danas dešava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz puno simpatija za sve one koji nisu zilotski nastrojeni.
I dok slušam ovog obrazovanog diplomatu, neprestano mislim o tome s kim bih danas u našoj crkvi mogao ozbiljno da razgovaram o preteškim problemima savremenog pravoslavlja, koje ne ume da definiše svoj stav prema prošlosti, dozvoljavajući da ga prošlost opterećuje i da mu koči razvoj.
Danas u srpskoj crkvi jedan deo vladika sa mržnjom govori protiv „baroka“, oni se naknadno obračunavaju sa Dositejem Obradovićem, njima smeta višeglasno pojanje, ne žale za hramovima porušenim u ratu a izgrađeni su u baroknom a ne u vizantijskom stilu. Veninger kaže: „Neka rušenje počnu u Beogradu, sa Sabornom crkvom“. (27. jul 1995)
(Nastaviće se)