Poraz kao pobeda

DANAS sam navršio 74 godine. Melanholično raspoloženje nije zbog godina, već zbog velikih promena. Smanjio se broj prijatelja, za šta postoje nekakvi razlozi. U šta se pretvorio krug iz Simine 9a kojem sam toliko verovao? Voja Đurić je umro. Odneo je i deo moga života. Mića Popović mi je danas stran čovek. Prozreo sam svu neiskrenost, pritvorenost, sav sebičluk i opsednutost svojom veličinom, koja je izobličila njegov lik. Žika Stojković je moje najbolnije razočarenje. I on me je obmanuo, najviše zato što sam mu slepo verovao, još od gimnazijskih dana, pre svega verovao u njegovu moralnu čvrstinu. Prevario me je, i tu više nema leka. Obojica znamo da je naš razlaz konačan i da se iza konvencionalnog rukovanja na sahrani Voje Đurića krije oproštaj u ovom životu.
Mihiz! Kakvo užasno finale! Naše prijateljstvo hrane još samo maglovite uspomene. Ono je izgubilo svoje obične, svakodnevne podsticaje, tako neophodne za održavanje prijateljstva. Oduvek je Mihiz bio zaokupljen sobom, ali je, uprkos svemu, rasipnički sebe razdavao, proširujući skoro lakomisleno krug onih koji su ga obožavali, onih koji su poverovalo da su stekli njegovu trajnu naklonost. Svi su otpisani, brzo i bezbolno. I ja sam među njima. Dobrica Ćosić!
Koliko sam mu verovao i gradio pošten, naivno odan odnos prema njemu. Nisam prozreo u kojoj je meri beznadežno zaražen politikom, koliko je u toj zarazi obnevideo za bilo kakva dublja prijateljska osećanja.
Mora čovek da bude sasvim mlad pa da ne prepozna prava lica svojih prijatelja, trenutak kada su se oni odvojili od uverenja zbog kojih su postali moji prijatelji. Bata Mihailović! Negde u vihorima velikog sveta izgubio se taj nemirni i nepostojan čovek. Kao i njegovo slikarstvo, i život Bate Mihailovića ne izbegava košmare.
Buntovnik protiv svake harmonije, jer joj nije dorastao. On je bekstva pretvorio u svoju prirodu. On zahteva od svih da njegovu nepostojanost priznaju kao vrlinu. Susrete sa njim doživljavam kao da se dešavaju na peronu železničke stanice, na kojoj obojica čekamo razne vozove. Sve se između nas dešava u trenutku i sve je nedorečeno, jer su naša osećanja nedefinisana.
Pavle Ivić: Ni trostruko kumstvo nije pomoglo da se među nama razviju dublje emocije. Ne mogu od ljudi tražiti više nego što oni mogu da stvore u sebi. Najzad, Mihailo Đurić! Čovek velikog integriteta, sjajnog uma. Naše druženje smo proredili, rizikujući sve opasnosti koje nastaju iz takvog postupanja. Za sada još odolevamo. A šta da kažem za širi krug mojih prijatelja? Tešim se da su to prirodni procesi i da ih stvaraju godine i životno iskustvo, koje se neprestano taloži u nama.
Ponekad osećam kako me pritiska i guši, kako me zamara to večno potiskivanje životne zbilje, njeno kroćenje do granica pronicljivosti. Osećam kako svakodnevno silujem i zarobljavam svoja osećanja, savršeno svestan da za njih nema slobode. Tu iluziju srušio mi je savremeni svet i poredak, koji se stvara pred mojim očima. Izgubio sam raniju moć da svojim intervencijama dostvaram, za ličnu upotrebu, rugobu ovoga sveta. Zovimo to i gubitkom naivnosti, kojoj ne mogu da osporim lekovito dejstvo.
U melanholična razmišljanja spada i svođenje mojih naučnih “računa”. Koliko je ostalo od onoga što smatram svojom životnom obavezom? Ne mnogo. Dugo već traje pisanje Srba u Beču. (7. juli 1996.)
UŽASAVAM se od vesti. One svedoče o porazu našeg naroda i uzaludnim pokušajima da se to stanje prikaže kao pobeda. Najveće svedočanstvo tog poraza je ravnodušnost, koja je zavladala u srpskom narodu. Jer, nema poniženja koja nam neće nametnuti međunarodna zajednica, koje nas neće ostaviti potpuno ravnodušnim. To je bolesno stanje ravno abuliji. Mi kao da više nismo motivisani da se izvučemo iz potpune apatije. Izvežbani smo da poniženje primamo kao nešto što nam pripada, kao sledovanje koje nas održava u životu. Srpski narod je upao u savršeno projektovanu mišolovku iz koje se više ne može izaći. To su shvatili Crnogorci i već se izvlače iz stega srpske sudbine. Zapadni svet je brzo shvatio da će ekonomski razlozi preokrenuti javno mnjenje u Crnoj Gori. I njih moram da žalim, jer smo zajednički poraženi. Taj poraz zadali su nam muslimanski fundamentalisti i hrvatski nacionalisti.
Pavelićev san se ostvaruje uz pomoć Amerike, kojoj su Srbi slepo verovali, za koju su se kockali svojom državom. Bestidni Amerikanci sprovode naše uništenje, pravu kurdizaciju, a u svetu nema snage da nam pomogne. Svet voli samo pobednike. Onoga trenutka kada smo izgubili svoju državu, svet nas je hladnokrvno otpisao. Nismo shvatili da se nova savezništva neprekidno stvaraju, a stara zaboravljaju. Ono što se zove “tradicionalno prijateljstvo” spada u red diplomatskih trikova, u red praznih reči prilikom zdravica na banketima. To su reči koje pripadaju pozdravnim telegramima, koje nikoga ne ubeđuju u istinitost. Naivna glupost se konačno uselila u naše duše, ona, koja ne vidi ambis pred kojim stojimo i svoju propast zovemo pobedom. (11. jul 1996.)

NEGATIVNI KOMENTARI
JOŠ sam pod utiskom onoga što je izgovoreno na godišnjoj Skupštini SANU. Komentari su uglavnom negativni. Niko ne može da objasni zašto su Despić i Ivić tako neočekivano istupili sa kosovskim problemom, zalažući se za priznanje albanskih zahteva, jer su biološki pobedili Srbe i tu se više ništa ne može izmeniti. Čak i da je tako, to nije trebalo pokrenuti u SANU, koja je u nedavnoj prošlosti prećutala mnoge sudbonosne događaje našega naroda. Ovako, Akademija će duboko razočarati srpski narod, posebno na Kosovu. Njima se taj stav predsednika SANU i Pavla Ivića ne može objasniti. Počinjena je velika šteta, ugled Akademije je ozbiljno narušen.
Postaje nepodnošljivo svakodnevno čitanje vesti o “brizi” međunarodne zajednice oko izvršenja sporazuma u Dejtonu. Još gore utiske ostavljaju svi ti posrednici, emisari i kontrolori koji su se sručili na ovu našu nesrećnu zemlju, a ponašaju se kao njeni staratelji. Oni svakodnevno postaju sve drskiji, a i njihov broj raste. Od opšte nesreće napravili su dobar posao, osiguravajući sebi udoban život. (8. jun 1996.)
Nastaviće se