Bombe argument sile

 NATO je sinoć bombama napao Jugoslaviju. Tragičan dan za svet. Ovo bezumlje ustrojava “novi poredak”. Državnoterorističke snage demonstrirale su svetu kako će izgledati taj novi model međunarodnog prava, svu bedu i komičnost suverenih država, koje su ovim terorističkim napadom pristale na pokorno izvršavanje primljenih naređenja. “Gehorchen und nicht reso-nieren”, to je osnovno načelo ove nove kasarne. Ili logora! Zbogom, Evropo! Zbogom, lepi sanče o boljem i pravednijem životu, bez mržnje i hipokrizije. Korumpirani mafijaši nadvladali su i ne sluteći da su i u svojim sredinama posejali klice propadanja i smrti. Taj novi poredak neće uspeti, a brutalna sila na kojoj je zasnovan razoriće ga do kraja. U tome vidim i neku istorijsku pravdu. Neće bolje proći ni američki sateliti iz Evrope, koju su sramno izdali. Iznenađen sam da su i Nemci, tek što su stekli svoje novo mesto u evropskoj zajednici, pali na ispitu i otkrili svoju staru, zloćudnu narav. A šta reći o Francuskoj, jadnoj i osramoćenoj, sa karikaturom degolizma, koju predstavlja njen komični predsednik!
(25. mart 1999.)
SruŠen je gradski most između Petrovaradina i Novog Sada, most bez nekog vojnog značaja. Njegovo rušenje je nagoveštaj da se Bačka izoluje i osvoji kopnenim ratom. Kao da su ti stratezi ipak uvereni da im se to više isplati nego prodirati na Kosmet iz Makedonije, gde ih čekaju dobro raspoređene jugoslovenske trupe. Mađarska je u NATO i mora da ustupi ne samo svoj vazdušni prostor već i teritoriju, pa čak i da u tu operaciju uključi svoje trupe. Za zemlje koje su ušle u NATO nema izbora. Prodale su dušu đavolu i sada moraju da slušaju tuđe zapovesti. Šta branimo mi, mali, a suprotstavljeni novom poretku? Žrtvujemo se za uspavanu Evropu, koja ćutanjem odobrava gašenje svoga duha. U plamenu bombi koje NATO seje po Srbiji nepovratno nestaje evropski duh. Posle ovoga što se desilo i što će se još desiti sve će biti promenjeno u ime nove slike sveta. Mi Srbi se žrtvujemo danas za buduću Evropu i novu Srbiju. Time se vraćamo na svoju vekovnu poziciju evropskog branitelja, ali moramo biti spremni da u to ime podnesemo i anateme. Uprkos svemu, poražava me ta neizreciva količina ljudske gluposti. (3. april 1999.)

GODIŠNjA skupština SANU, prva koju vodim. Mučna atmosfera nakon rata. Među akademicima jedan deo povlačenje naše vojske doživljava kao poraz. Oni protestuju što vlasti iz sve snage dokazuju da smo pobedili i slave Slobodana Miloševića. Šta je, dakle, istina? Teško je poreći da Rusima nije uspelo da se odlučnije suprotstave Amerikancima, koji slede svoje bahato ponašanje uz asistenciju 18 zemalja NATO. Mi smo 74 dana ratovali sami, a Rusi su se “ljutili i izražavali svoju ozbiljnu zabrinutost”. Kinezi daleko. Nije ih posebno potreslo ni bombardovanje i rušenje njihove ambasade u Beogradu.
Prave pomoći niotkuda. Jedino se mali i slabi Grci, uprkos svom članstvu u NATO, junački protive da budu jadni poslušnici. Učinili su koliko su smeli. Pred sednicu uzbuđenje. Pročulo se, valjda, da će grupa nezadovoljnih akademika podneti na glasanje rezoluciju o smeni predsednika Slobodana Miloševića. To je među političarima izazvalo uznemirenje. Na kuću me je telefonom pozvao Milan Milutinović, dajući mi nedvosmisleno do znanja da bi takva rezolucija nanela Akademiji ogromnu štetu.
Pre sednice došao mi je na razgovor Predrag Palavestra, a ubrzo zatim i Mladen Srbinović, obojica predstavnici opozicije u SANU. Dugo smo razgovarali, a na kraju smo se sporazumeli: svako ko hoće, govoriće u svoje ime sve što bude hteo. Niko neće biti sprečen u izlaganju. Potpisivanja peticije neće biti. Tako je sačuvano demokratsko uverenje svakog člana SANU. (24. jun 1999.)

Karakteristično za naše novinarstvo, ceo tekst moga izlaganja na Skupštini doneo je jedino današnji novosadski “Dnevnik”, god. LVII, broj 18825. U beogradskoj štampi dominira vest da je Dobrica Ćosić zatražio ostavku Miloševića. Dobrica mi nije prethodno dao tekst, obavestio me je jedino da namerava da govori. Da mi ga je dao, savetovao bih mu da ćuti u ime dobrog ukusa, jer će se njegov zahtev protumačiti kao revanš što ga je Milošević smenio sa položaja predsednika Jugoslavije, gde ga je upravo on i doveo. (27. jun 1999.)
Čitam delove intervjua koji je patrijarh Pavle dao nemačkom časopisu “Špigl”. U tom intervjuu patrijarh je pozvao Slobodana Miloševića da se povuče sa vlasti kako bi pružio mogućnost novim političkim snagama “da izvedu narod iz nesreće”. Srpski narod ne sme da bude zatočenik režima čijeg predsednika, potencijalnog ratnog zločinca, traži Haški tribunal.
Za rat na Kosovu patrijarh kaže: “To što je srpska strana vodila prljavi rat ne znači da drugi ne vode takav rat”. O tome da i crkva ima udela u krivici zbog proterivanja i ubistava koja su počinjena u ime Srpstva, patrijarh je rekao da odbacuje optužbu da zastupa velikosrpsku ideju. “Ako velika Srbija može da se ostvari samo uz pomoć zločina, onda mi ona ne treba, a ako se mala Srbija može održati samo uz pomoć zločina, onda sam takođe protiv”.
Kakva zbrka u glavi ovog božjeg čoveka! Ko će nas izvesti iz nesreće kada su nam velike sile režirale i ovu, u koju su nas svesno uvalili? Budi poslušan i dozvolićemo našim poslušnicima da te izvedu iz nesreće! Zahtev Haškog tribunala duboko je nemoralan i sasvim na liniji američke politike. Zašto patrijarh prihvata da je Milošević “potencijalni ratni zločinac” kada je u vezi sa Haškim tribunalom jasna i lakrdija i pristrasnost instrumentalizovane, nakazne pravde koju zastupa? Ko je vodio prljavi rat? Pripisati očajničkoj odbrani svoga opstanka prljavi rat, u najmanju ruku zvuči cinično. O kakvoj se to velikosrpskoj ideji radi kad se pred njom uplašio čak i srpski patrijarh?
(17. septembar 1999.)

GENOCIDNI SRBI
”POLITIKA” od 2. avgusta 1999, u broju 30810, god. DžCVI, javlja o sramnom nastupu Žarka Koraća u Beču. Da čovek ne poveruje ušima šta je ovaj mali gad uspeo da izgovori, pljujući srpski narod u trenutku kada ga toliki organizovano satanizuju.
Korać je na skupu socijaldemokrata saopštio da su “Srbi genocidan narod, zadojen nacionalizmom”, a toga u poslednjih sto godina nisu mogli da se oslobode. Korać je izviždan i, iako su ga pozvali direktno organizatori, oduzeta mu je reč. Još jedan primer moralne nizbrdice i propadanja. Najbolnije će biti što će takav nastup ovog malog hohštaplera ostati bez posledica u našoj sredini.
(2. avgust 1999.)
KRAJ