Rafali na Peka i Ždanova

 U toku noći 14. oktobra bilo je teško orijentisati se u Beogradu pa se dogodilo da delovi Prve proleterske brigade (4. bataljon) prodirući Dedinjskim bulevarom nisu kod “Mostara” uočili nemačku motorizovanu jedinicu. Ne sluteći da se radi o nemačkim vozilima komandant bataljona Mišo Brezak je naredio da se nastavi napredovanje Ulicom kneza Miloša. Kad su Nemci identifikovali bataljon NOVJ sa nekoliko tenkova prinudili su ga na povlačenje natrag Dedinjskim bulevarom.
Još dok je bio sa štabom u Jajincima Peka je posetio Ždanov. Odlučili su da zajedno obiđu položaje svojih jedinica, iako su to, odvojeno, činili svakog dana. Na jednoj velikoj okuci prema Banjici paljba neprijatelja se toliko pojačala da su morali iskočiti iz kola i baciti se u jarak pored puta. Peko je imao sreće pa je zalegao u dublji deo jarka. “Obazrem se da vidim šta je sa generalom a on u smiješnoj situaciji, leži a po njemu pratioci i šofer - da ga ne zahvati krhotina granate...Njegovim pratiocima život generala bio je važniji od vlastitih života. I dotad mi je bio blizak, jer je sovjetski general, ali od toga trenutka, dok je stenjao pod svojim vjernim pratiocima i šoferom, zavolio sam ga još više, jer je bio pravi čovjek”.
Da bi bio što bliži jedinicama koje su prodirale u grad Peko je zajedno sa politkomesarom pukovnikom Mijalkom Todorovićem i načelnikom štaba general-majorom Savom Drljevićem izjutra 15. oktobra premestio štab 1. armijske grupe NOVJ iz Jajinaca na Dedinje u Rumunsku ulicu br. 13-15. a Ždanov svoj štab u dečju kliniku Medicinskog fakulteta. Iznenada prvog dana u štabu se pojavio princ Đorđe Karađorđević da se žali Peku da su mu borci oduzeli automobil i da mu napišu objavu za slobodno kretanje. Obe želje mu je Peko ispunio. Tog dana u štabu su bili zadovoljni razvojem operacije jer se sve odvijalo po planu.
U toku 15. oktobra Prva proleterska brigada iz rejona Slavija uz podršku sovjetskih tenkova probila se do zgrade Narodne skupštine i Glavne pošte. 3. krajiška brigada ovladala je Tašmajdanom, dok je 8. cronogorska brigada izbila do starog kraljevog dvora.
Istovremeno 6. proleterska divizija ovladala je Topčiderskim brdom i njene dve brigade prodrle su do “Mostara” i nastavile nastupanje Sarajevskom i Ulicom kneza Miloša. Prilikom borbi u Ulici kneza Miloša 4. bataljon 2. brigade ove divizije bio je izložen unakrsnoj vatri i počeo se povlačiti. Komandant bataljona Milan Drakulić sprečio je njegovo povlačenje na taj način što je sakupio grupu bombaša dobrovoljaca i poveo ih na juriš. Uspeo je da prinudi Nemce na povlačenje ali je i sam poginuo.
Pošto je ovladala Voždovcem 14. gardijska brigada razbila je otpor neprijatelja u fabrici “Beometal” i započela borbe na Zvezdari. Istovremeno 13. gardijska brigada prodrla je na domak železničke stanice odakle je artiljerijskom vatrom tukla savski most ali i bila izložena dejstvu nemačke artiljerije sa Bežanijske kose. Što su se sovjetske i jugoslovenske jedinice više približavale železničkoj stanici to je nemački otpor dobijao na žestini posebno iz velikog broja armirano betonskih kupola.

Stižu Ličani

PoŠto je železnička stanica bila njihovo značajno uporište oko podne su izvršili protivnapad ali su bili odbačeni uz obostrane gubitke. Tada je poginuo komandant jednog gardijskog sovjetskog bataljona Mozgovoj.
Jedino su zakasnile da izađu na polazni položaj jedinice 5. krajiške divizije, jer su u toku jedne noći morale da prevale oko 40 km. da bi bez pripremnog zadržavanja napale neprijatelja u Malom Mokrom Lugu i potisle ga prema Velikom Vračaru. U toku 15. oktobra one su prodrle do Cvetkove mehane gde su se srele sa jedinicama 4. gardijskog mehanizovanog korpusa nastupajući zajedno prema Tehničkom fakultetu.
Jedinice 12. korpusa napadale su iz pravca Obrenovca bez podrške artiljerije i tenkova sporije su napredovale i borbe za Žarkovo i Čukaricu još su trajale. Na Čukarici neprijatelj je bio potisnut u rejon fabrike šećera, škole, crkve i železničkog tunela odakle se žestoko branio. Ponovljen napad na nemačke položaje u Žarkovu uz sadejstvo pristiglih jedinica Crvene armije bio je uspešan i tamošnje nemačko uporište je bilo savladano.
Čim su Ličani ( 6. divizija) stigli do Nemanjine ulice a 1.proleterska i sovjetska 73. gardijska divizija na Slaviju, 15. oktobra posetio ih je štab 1. armijske grupe NOVJ (Peko i Mijalko). Hteli su da pruže podršku svojim jedinicama i da se dostignuto ne sme ispustiti i da dalje treba što brže napredovati bez obzira na prepreke. Na Slaviju je stigao i Ždanov “očito radostan nastupanjem i sadejstvom naših snaga. Ali nije propustio da se izjada da su sve njihove snage iscrpljene naročito pešadija, da divizije broje nešto preko 3.500 vojnika i oficira a da na popunu ne može nikako računati. Kad sam mu rekao da mi imamo dovoljno snaga i da već izvrsno sadejstvuju sa njihovim tenkovima, artiljerijom i pešadijom uzviknuo je: imate čudesnu pešadiju”.
Tek što se Peko vratio u štab posle obilaska stigla je vest da su delovi 1. proleterske divizije napadnuti bočnom vatrom na ulazu u Ulicu braće Jugovića i kod Narodnog pozorišta. U štabu se tada od civila zatekao Rodoljub Čolaković, pa su zajedno posetili komandno mesto Vase Jovanovića pred Narodnom skupštinom. Peko je od njega zahtevao da produži borbe prema Kalemegdanu “a desni bok ćemo nekako obezbediti” odakle su Nemci napadali.
Ni u kom slučaju da se zadržavaš, savetovao ga je Peko. Čak da privremeno i ostaneš uklinjen, bočno nezaštićen-izdrži. Ti imaš samo jedan zadatak napred i samo napred i na Kalemegdan - ne smemo gubiti tempo nastupanja. Kasnije ćemo već lakše da proširimo proboj i pomognemo tvojim brigadama”.

Čuvati zgrade

Peko je zahtevao od svojih komandanata da se dugo i sa većim snagama ne zadržavaju oko čvorova nemačke odbrane. Treba što pre ići napred a zaostale neprijateljske jedinice izolovati i postepeno uništavati rezervnim jedinicama NOVJ.
Posle borbi 14. i 15. oktobra nemački mostobran prostirao se polukružnom linijom: Glavna železnička stanica - blok zgrada ministarstava - Terazije - Narodno pozorište - železnička stanica Dunav. Nepovoljno stanje svojih trupa nemačka komanda oskudno komentariše u operacijskom dnevniku: “Namera: držati mostobran do dolaska borbene grupe Štetner, kako se predviđa 16. oktobra”.
Prilikom priprema za napad na Beograd skrenuta je pažnja komandantima i borcima obe armije da po mogućnosti što manje ruše javne zgrade u gradu. Među objektima koje je trebalo sačuvati po svaku cenu bila je Telegrafsko - telefonska centrala.
Postoje dve verzije o načinu spasavanja te centrale. Jedna je da su to uradili beogradski ilegalci a druga, prema sovjetskim istoričarima da su akciju izveli sovjetski vojnici. Iznosimo obe verzije da bi se čitaoci uverili koja je verovatnija.
Po verziji ruskih vojnih istoričara za zauzimanje Telegrafsko-telefonske centrale bila je formirana posebna grupa dobrovoljaca od 15. komunista i komsomolaca iz 42. lovačke artiljerijske protivtenkovske brigade. Ova grupa je 15. oktobra posle podne probijajući se iza tenkova izbila u Ulicu kralja Aleksandra. Do centrale je ostao jedan mali deo ulice.
Komandir grupe je naredio da se izvrši napad na zgradu. Sovjetski borci su krenuli napred otvarajući u pokretu vatru iz automata ali su iznenada zasuti vatrom iz podruma susedne zgrade. Grupa je zalegla.
Tada su se sanitetski poručnik Kravcov i dva borca uspuzali olukom do prozora u toj zgradi, kroz njega uskočili i spustili se u podrum, gde su bombama uništili deset neprijateljskih vojnika i jedan mitraljez.

BORBA ZA RAKOVICU
Šesta proleterska divizija uspela je 14. oktobra izjutra da zauzme Pinosavu i da izbije pred Rakovicu gde je na utvrđenoj Straževici skršila otpor nemačkih vojnika.
Posle višečasovne borbe savladana je odbrana neprijatelja zajedničkim snagama 8. crnogorske i 2. brigade u fabrici motora. Glavnina 6. proleterske divizije slomila je odbranu nemačkih trupa kod Rušnja, Resnika i Kijeva i nastavila je napredovanje prema Topčideru.
Pred veče 14. oktobra ova divizija je zauzela železničku stanicu Topčider, a Nemci su se povukli prema Senjaku i Čukarici.

HEROJ KRAVCOV
Prilazeći zgradi centrale jurišna grupa je bila izložena paljbi iz bunkera na uglu kraljevog dvora. Poručnik Kravcov je naredio da iz automata otvore vatru na puškarnice bunkera dok je sam dohvatio dve bombe, dopuzao do bunkera i ubacio u njegovu puškarnicu. Bunker je bio ućutkan ali poslednji mitraljeski rafal usmrtio je sovjetskog poručnika. Ohrabreni junaštvom hrabrog oficira, borci jurišne grupe uskočili su kroz prozor u zgradu centrale i vatrom iz automata i ručnim bombama uništili 25 nemačkih vojnika a 17 zarobili. Zgrada prilikom zauzimanja iako je bila minirana ostala je neoštećena. Kravcov je posle smrti proglašen za heroja Sovjetskog Saveza.
(Nastaviće se)