Surovi Tamerlan

 SULTAN Bajazit I odlučio je da se suprotstavi tatarskoj vojsci, kada su njeni upadi u Malu Aziju počeli uveliko da potresaju osmansku državu. Mongolski kan Tamerlan je u to doba imao ogromnu državu, koja se prostirala od Kaspijskog i Aralskog jezera na severu do Persijskog zaliva na jugu, i od Himalaja na istoku do Kurdistana na zapadu.
Bila je to država tatarskih ratnika zasnovana na beskrajnom autoritetu kana. Sedamdesetogodišnji Tamerlan smatran je za najboljeg, ali i najsurovijeg vojskovođu svog doba. Njegov nadimak je bio Timur-lenk (Gvozdeni invalid), zbog metalnih proteza ugrađenih na mesto ruke i noge, koje je izgubio u mladosti.
Dve vojske su se sudarile 28. jula 1402. godine u blizini današnje Ankare u Turskoj. Bajazitova vojska imala je oko 40.000 vojnika, a Tamerlanova dvostruko više. U Bajazitovoj vojsci bili su i njegovi balkanski vazali, među njima i knez Stefan Lazarević, koji je sa sobom poveo između dve i pet hiljada vojnika. Do bitke je došlo na terenu koji je više odgovarao Mongolima. Ako izuzmemo Stefanove oklopnike, oni su imali daleko bolju konjicu od Osmanlija.
Bitka je počela loše po Turke. Na stranu Mongola prebegli su Turci Seldžuci i neka tatarska plemena. Jedino je uspešno odolevalo levo krilo turske vojske kojim je komandovao srpski knez Stefan. Njegovi teški oklopnici, zaogrnuti crnim lambrekinima sa zlatom izvezenim krstovima, u znak sećanja na Kosovsku bitku i žaljenja za knezom Lazarom, jedini su na angorskom bojištu predstavljali strah i trepet za Mongole.
Kada je bilo jasno da je za Osmanlije bitka izgubljena, Stefan je mogao da se povuče i ostavi Bajazita na milost i nemilost neprijatelju. Osvetio bi mu se za očevu smrt i ponovo osamostalio. Da je tako postupio, možda bi uspeo da zauvek protera Turke sa evropskog tla, ali bi u tom slučaju napustio i svoju sestru, sultaniju Oliveru Lazarević, koja se nalazila u Bursi ili možda na samom bojištu. Pogazio bi i reč datu Bajazitu, koji mu je četiri godine ranije očinski oprostio izdajstvo. Prema istorijskim izvorima, baš to je navelo Stefana da ostane.
Junačku borbu Stefanovih oklopnika beleže, pored naših, i turske i mongolske hronike. Mongolski izvori kažu da je i sam Temerlan bio zadivljen borbom Srba, misleći u početku da je reč o nekim fanatičnim osmanskim dervišima u crnim odorama. Kada je čuo da je reč o Srbima - hrišćanima, bio je zapanjen zbog njihove solidarnosti sa Turcima. Kasniji tumači ističu da su Angorsku bitku dobila dvojica vojskovođa: Tamerlan je odneo vojničku pobedu, a Stefan izašao kao moralni pobednik.
Posle Stefanovog odlaska sa bojišta, Bajazit je savladan i zarobljen. Sudeći po turskim izvorima, Mongoli, kao i sam Tamerlan, prema njemu su se odnosili sa poštovanjem.
Neki istoričari navode da je princeza Olivera bila zarobljena zajedno sa njim, na samom bojištu, jer su osmanlijski sultani često u bitku vodili i svoj harem. Ne zna se pouzdano da li su sa njom bile i ostale Bajazitove zvanične supruge ili je on samo nju, kao svoju miljenicu, poveo sa sobom na bojište.
Prema drugim izvorima, Olivera se za vreme Angorske bitke sa čitavim haremom nalazila u Bursi, staroj osmanskoj maloazijskoj prestonici. Bajazit je navodno molio Stefana da se povuče iz bitke i pokuša da spase Oliveru od mongolskog zarobljavanja. Izgleda da Stefan nije stigao na vreme. I, Olivera je zarobljena.
(Nastaviće se)