Zajedno zatočeni

 Prikazi sudbine sultanije Olivere Lazarević u tatarskom zatočeništvu, zahvaljujući mašti onovremenih hroničara spadaju u najčudesnije u srpskoj istoriji. Turski hroničari ne govore ništa o tome, ali zato ističu korektan odnos Mongola, odnosno samog tatarskog kana Tamerlana, prema zarobljenom sultanu Bajazitu. Tako Ašik paša navodi da je Tamerlan insistirao da zarobljeni Bajazit pred njega dođe na konju, jer "carevima ne priliči da hodaju", kao i da su pobeđeni i pobednik "sedeli na istom ćilimu".
Sudeći po ovome, teolog Nikola Giljen smatra da ni kasniji tretman Bajazita, pa ni Olivere, nije mogao biti tako surov kakvim ga neki hroničari prikazuju. Prema navodima vizantijskog hroničara Laonika Halkokondila, zarobljeni Bajazit, okovan zlatnim lancima i smešten u kavez, ponižavan je na razne načine. Bio je izgladnjivan, hranjen otpacima i korišćen kao "stolica" za uzjahivanje konja. Njegova žena Olivera (koju pogrešno naziva Mileva) naga do pojasa služila je Tamerlana, dvorjane i goste na gozbama. Navodno je Bajazit srdit zbog načina na koji se postupa sa njegovom suprugom rekao tatarskom kanu:
"Što činiš niti je tvoga oca, niti tvoje majke dostojno, jer kako su ti i otac i majka glupaci i sirotani, zar ti pristoji da sramotiš carsko dete i carsku ženu, i da beščastiš one koji su ti po prirodi njihovoj gospodari!"
OČajni Bajazit je posle toga, prema ovom izvoru, udarao glavom u rešetke kaveza, dok nije "ispustio svoju skrnavu dušu sa beščašću". Halkokondil pogrdno govori i o braći Stefanu i Vuku Lazareviću. Naziva ih "klevetnicima i poslušničkim robovima zločastivog Bajazita", budući da su se u Angorskoj bici borili na njegovoj strani.
U "Kraljevstvu Slovena" Mavro Orbin, takođe, govori da je Bajazit bio zatočen u kavezu. Oliveri su, prema njegovim navodima, naredili da "odseče haljinu do pupka, tako da su joj se videli stidni delovi". Tako odevena služila je kana i dvorsku svitu. "Beskrajno tužan zbog njene gadne kobi", Bajazit je udarao glavom u rešetke kaveza, sve dok se "nevoljno i bedno nije ubio". Prema Orbinovim kazivanjima, Olivera se upokojila drugi dan posle njegove smrti.
Ove fantastične pripovesti o Bajazitovoj i Oliverinoj sudbini u mongolskom zarobljeništvu, proširile su se kroz srpsku, ali i zapadnu istoriografiju DžVII i DžVIII veka. Zvanična istoriografija odbacuje ove navode, pa se prava priča gradi na osnovu romansirane fabule. Stojan Novaković je, međutim, i u tim legendama video posredni značaj za istoriografiju:
"Pričanja i pojedinosti znatna su za istoriju i onda kada nisu istinita, jer iznose kako se o događajima i o licima u njihovo vreme ili odmah posle njihove smrti mislilo. Položaj koji je Olivera umela da zauzme i da održi u Bajazitovom haremu i u Bajazitovom srcu, a istoričari ga opisuju kao čoveka veoma strasna i veoma bujna, lako objašnjava povlašćen položaj Lazareve porodice i srpske, njoj potčinjene države na Bajazitovu dvoru."
I drugi istoričari smatraju da ove legende svedoče o jakoj emotivnoj vezi Olivere i Bajazita. Naročito priča koja govori o tome da je Olivera umrla od tuge za sultanom. Surova stvarnost mogla je biti sasvim drugačija, budući da Tamerlanu Olivera nije bila interesantna nakon Bajazitove smrti, pošto nije mogao sa njom politički da trguje.

NARUDžBENICA
Monografija “Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja”, na srpskom ili engleskom ili ruskom jeziku može se naručiti putem sajta www.princezaoliverafond.org.rs ili i-mejla info@princezaoliverafond.org.rs ili na telefon (011)311-83-81.
(Nastaviće se)