Ispratila brata

KĆI kneza Lazara, princeza Olivera oslobođena je tatarskog zatočeništva najkasnije u proleće 1403. godine. Iz šturih istorijskih izvora ne može se pouzdano zaključiti da li ju je mongolski kan Tamerlan svojevoljno oslobodio ili ju je njen brat, despot Stefan Lazarević svojom mudrošću izveo i vratio u Srbiju.
O tome kako i kada se Olivera vratila u zavičaj nije ostalo pisanih tragova. Istoričari se slažu da je misija, koju je Stefan uputio Tamerlanu odmah posle Angorske bitke, zapravo izdejstvovala Oliverino oslobađanje. Prema navodima Konstantina Filozofa i Konstantina iz Ostrovice, strašni i po zlu čuveni Tamerlan, pustio je hrišćansku princezu i osmansku sultaniju kao znak svoje dobre volje, najverovatnije ne naplativši otkup.
Olivera je po dolasku u Srbiju stigla prvo u Kruševac, staru Lazarevu i Stefanovu prestonicu. Prema narodnom predanju kratko je boravila u manastiru Manastirica u blizini Kladova. Ovaj manastir nalazio se na teritoriji kojom je tada upravljao vojvoda Šain, jedan od viđenijih vlastelina despota Stefana. Kratak Oliverin boravak u ovom kraju istoričari povezuju sa kasnijim povlašćenim položajem Negotinske krajine u Osmanlijskom carstvu, koja je dobila status "sultanijinih poseda".
U burnom i krvavom, a potom mirnom i naprednom periodu srpske istorije, od 1402. do 1427. godine, gotovo da nema pomena o Oliveri. Po premeštanju prestonice iz Kruševca u Beograd, Olivera se sa bratom Stefanom preselila tamo.
Jedini podatak o Oliverinom boravku van Beograda u tom razdoblju nalazi se u jednom dubrovačkom dokumentu iz 1423. godine. To je odgovor na molbu da Olivera poseti Dubrovnik, gde je živela njena sestra Jelene Balšić Hranić, koja je u to vreme bila udata za vojvodu Sandalja Hranića. Za Dubrovčane je Hranićeva svastika Olivera ili gospodarica Despina ("domina Despina", kako su je tamo zvali) bila dobrodošla "jer je ova časna gospođa od krvi svetloga Despota i od njegovog je dvora".
Nije poznato da li je Olivera otputovala u Dubrovnik. Ako jeste, tada se prvi put posle trideset godina srela sa svojom sestrom Jelenom.
Mada je Oliverina majka, kneginja Milica bila živa kada se ona vratila u Srbiju, u istorijskim analima i dokumentima nema potvrda da su se njih dve videle. Pretpostavlja se da je Olivera bila na majčinoj sahrani u Ljubostinji 1405. godine.
Pojedini istoričari navode da je princeza Olivera, od povratka u Srbiju, pa sve do despotove smrti bila njegov "verni pratilac" i da je bila bratu "drug i savetnik, podstrekač i tešitelj". Olivera je Stefanu mogla biti od velike koristi, naročito u vreme ratova 1406-1413. godine, budući da je poznavala Bajazitove sinove koji su se tada borili za vlast. Znala je njihove vrline i mane, njihove slabe tačke, ili je barem imala posredna saznanja o njima, koja je stekla tokom godina provedenih u haremu.
Negovala je Stefana kada se razboleo i verovatno mu je bila najveća uteha kada su se zajedno našli 1409. godine u Beogradu, opkoljeni od njihovog brata Vuka i Turaka. Mada nije prisustvovala sahrani svoga brata (1427), prema navodima Konstantina Filozofa, bila je centralna ličnost u opštenarodnoj žalosti koja je zavladala Beogradom i Srbijom. Poslednjoj Lazarevićki u Srbiji upućivane su reči saučešća i žalosti za prerano izgubljenim vladarom.
(Nastaviće se)