Psovka kao šamar

 SVI narodi sveta imaju svoje oblike ispoljavanja gneva i jarosti ili bilo kog oblika ljutnje, pa su njihove reakcije u tim uslovima svedene na izražavanje negodovanja u obliku grdnje u najopštijem smislu. Po toj logici grdnje su reakcije na nemile događaje i izraz ljutnje i jarosti ili u blažoj formulaciji prekora koji je nekome upućen. Prema izvorima reakcija to može biti reakcija na ponašanje određenog subjekta, na svoje ponašanje kao i na događaje u okruženju. Prema tome ta grdnja se može uputiti sebi, drugim subjektima ili čak životinjama ili predmetima koji se javljaju kao uzročnik našeg gneva. Problem, dakle, nije u tome kome smo tu grdnju uputili, već u tome kakva je ona po svom karakteru ukoliko u njoj ima žestine.
Za ilustraciju ovog stanja upotrebljena je reč grdnja koja nije prikladna našem temperamentu i našem tumačenju pojma psovka, posebno zbog toga što u srpskom jeziku postoji jasna identifikacija toga pojma, pa se ni na koji način grdnja ne može poistovetiti sa psovkom. Psovka je u našem jeziku i tumačenju daleko od grdnje i ona se javlja kao neki oblik unutrašnje psihološke kompenzacije za radnju koju trpi subjekat koji je koristi.
U čisto psihološkom smislu ona smanjuje unutrašnju tenziju kod psovača i ona je u tom obliku posebno interesantna kod naših vozača. On će sočno opsovati drugog vozača koji je najčešće neće čuti, ali će posle psovke opušten i relaksiran samim činom psovanja nastaviti vožnju. Ona ga, dakle, relaksira i opušta i mnogo je korisna za onog koji psuje, posebno ako je onaj kome je upućena ne čuje ili ne razume.
Psovku često čujemo i na sportskim terenima kada sportista koji je dobio udarac psovkom uzvrati onom od koga je pretrpeo bol, a posebno je zanimljivo kada ga onaj kome je upućena ne razume. Psovku ćemo čuti i od drugih naroda sveta, ali je njihov sadržaj toliko različit od našeg da ih bukvalno ne možemo shvatiti kao psovanje. Ono što je značajno primetiti to je da i psovke na svoj način pokazuju karakter naroda, pa se i one javljaju kao rezultat njegovog proživljenog života, njegovih usvojenih vrednosti i tradicije. Kao takve one zaslužuju posebnu pažnju u psihološkom smislu, pa se nadamo da će se naći neko dovoljno ambiciozan da napiše knjigu o srpskim psovkama. Kada se takav autor nađe on će se saplesti na specifičnostima srpskih psovki stoga što će već samo njihovo nabrajanje da popuni nekoliko tomova. Suština je, dakle, u tome da su srpske psovke heterogene, pune duha i sočne po sadržaju.
Naše psovke po pravilu izražavaju veliki gnev koji izlazi iz mentalne kontrole i obično ciljaju na osetljivu tačku, dakle na mesto koje ima za cilj da najviše povredi onog kome su upućene. Kada se one prevode ljudima kojima srpska kultura nije bliska, nailazi se na situaciju sličnu onoj koja se odnosi na pričanje lepih viceva onima koji ne mogu da ih shvate. Kako su srpske psovke najčešće vezane za neku seksualnu poruku ili erotsku scenu, koja u prevodima ima karakter ljubavnog čina, to se od stranaca postavlja pitanje u čemu je onda smisao takve psovke kada ona zapravo nikog ne povređuje?
Problem je u tome što se taj seksualni ili ljubavni čin tumači u svesti Srbina koji psuje i vređa blisku rodbinu ima drugačije značenje. On označava nasilje, uvredu ponosa, odnosno uvredu nekog veoma bliskog i dragog. U tom smislu posebno su Srbi osetljivi na sestre i majke, a u nekim slučajevima i na supruge. Takve psovke se shvataju kao najveća uvreda i izazivaju žučnu reakciju kod onog ko ih prima i kome su upućene. Stoga srpske psovke predstavljaju svojevrstan izazov i tradicionalno imaju baš to i takvo značenje. Ta opsovana majka ili sestra treba da izazove povredu časti i ponosa onom kom je psovka upućena, te je ona slična bačenoj rukavici u dvoboju.
PSOVKE u nekim delovima Srbije imaju karakter dokazivanja prijateljstva, pošto se samo prijatelj može opsovati i to sočno i sadržajno. Neobično ali istinito. Srbi imaju psovke koje dokazuju intimnost i prijateljstvo, dakle drugarstvo u najvišem stepenu.
Slobodom da se nekom opsuje neko blizak potvrđuje se prijateljstvo. Samo se prijatelju može opsovati neko drag, a da to ne znači uvredu.
Takva psovka je srpski specijalitet. Ona ne nastaje kao izraz gneva, već kao izraz prijateljstva i slobode u komunikaciji. Suština je u tome da ista psovka u jednom slučaju ima karakter jarosti, uvrede i izazova sa bolnim emocijama, a u drugom ona predstavlja izraz prisnosti, pa i prijateljstva. Stoga se javlja pitanje tumačenja karaktera psovki i njihovog razgraničenja po suštini, odnosno po poruci.
Psovka koja se upućuje sa osmehom na licu je ona koja izražava osećanje prijateljstva, a ona koja se izražava sa oštrim tonom i grčom na licu, često i sa stisnutim pesnicama, predstavlja onu psovku koja se tumači kao bolna i izraz je dubokog nezadovoljstva, pa i poziva na obračun.
Srbi ponekad imaju teškoću da ih razgraniče, pa čak i kod njih se arsenal psovki ponekad pogrešno tumači baš zbog toga što psovke imaju suprotna značenja.
Stoga se kod primanja psovke uvek posmatra izraz lica i ruku onog koji psuje. Stisnute pesnice nikad ne znače prijateljsku psovku.
Postoji i treća vrsta psovki koje se nalaze na sredini između onih koje treba da izazovu bol i onih koje treba da izraze prijateljstvo. To su psovke koje imaju drugačiji sadržaj i predstavljaju reakciju na neki neposredan događaj. Tako, npr., ako u sportskom nadmetanju jedan igrač povredi drugog i priđe da mu se izvini, zatim često sledi reakcija: - Ma nosi se bre u ...
Ta psovka se nalazi između one prve i druge. Ona nije izazov na dvoboj, niti je izraz prijateljskog osećanja, već oblik skretanja pažnje na to da gest koji se sa njom osuđuje nije primljen kao prijateljski. Ova psovka na najbolji način relaksira psovača i obično se ne prima kao izazov od onog kome je upućena. Razumni ljudi nju ne primaju kao uvredu baš zbog toga što već po tradiciji znaju da ona upravo nije ništa drugo do izraz negodovanja.

KOME, BRE...
PSOVKA je, dakle, burna reakcija na nemio događaj, sračunata na kompenzaciju i najoštriji izazov onog kome je upućena. Kao takva ona treba da isprovocira onog kome je upućena, pa je sledeći čin obračun koji treba da bude onoliko buran koliko žuči ona već sadrži. Kako je Srbin lako zapaljiv i spreman lako da opsuje, tako je zapaljiv na psovku koja mu je upućena, pa se kao reakcija na nju javlja kontra:
- Kome, bre, ti psuješ ...
Ako je odgovor: Tebi!
Sukob je već otvoren.
(Nastaviće se)