Kletva bez adrese

 Kletve se javljaju još u biblijskim tekstovima, ali u različitim oblicima. Razni oblici prokletstava su poznati svim literarnim radovima kao i u predanjima i prate sve civilizacije i najčešće imaju karakter opisivanja zaslužene kazne za kakvo zlodelo. Stare mitologije skoro svih zemalja sveta imaju u svojim tekstovima takve kletve i zakletve kao i fenomen krivokletstva. Razume se da one nisu mogle da mimoiđu ni srpsku mitologiju i tradiciju gde imaju značajno mesto.
Kletve se u srpskom jeziku i tradiciji javljaju u obliku:
Dabogda ti...
Kao takve one su pune gorčine i izraz nemoći onog ko se kletvom obraća svevišnjem tražeći od njega pomoć u odmazdi za zlo koje trpi ili je već pretrpeo. Moćan retko kune a posebno ako je i sam grešan. On nema ni razloge da kune i proklinje, osim ako se nađe u poziciji da je i sam pretrpeo zlo nekog još moćnijeg. Onaj koji kune na taj način misli da vraća bolove primljenih udaraca i to po pravilu jače nego što ih je dobio. Kletva je "privilegija" ili bolje rečeno, kompenzacija slabog i nemoćnog.
Kletva je, dakle, odgovor nemoći povređenog ili poniženog istom merom prema onom kome nije mogao da uzvrati istom merom. Ona je ujedno poslednja nada onog ko trpi zlo da će se bog umilostiviti i da će mu pomoći tako što će zlotvoru vratiti zlo za zlo.
U staroj srpskoj tradiciji pojavljuju se devojačke kletve, majčinske kletve, očeve kletve, kletve siromaha i siročeta. Kletva ostavljene i obeščašćene devojke je suviše teška. Nemoćnima ona daje poslednju nadu, a moćnicima nameće moru savesti. Ni jedna majka ne voli da joj kunu sina, a kletva drugih joj nameće grižu savesti.
Kao lep primer kletve u srpskoj poeziji se koristi Lazareva kletva uoči Boja na Kosovu. Ona ima snažan odjek u srpskom biću, pa imamo osećaj da nas i danas opominje, barem one koji još nisu zaboravili ko je bio car Lazar i kada je vođena ova bitka.
Kletva je u XX veku značajno izgubila svoju aktuelnost, ali nije nestala, posebno u verujućem svetu, kako hrišćanskom, tako i muslimanskom. Ona je u tom smislu deo naše zajedničke tradicije. Ona je čak i Mojsija pratila, kako to govore stari biblijski izvori. Njena konačna poruka se svodi na logiku da niko ne može zlo činiti, a dobru se nadati.
Zakletva se od kletve razlikuje po tome što ona predstavlja neki oblik buduće kletve za neizvršenje preuzete obaveze ili date reči. Po svom sadržaju u našoj tradiciji ona može da ima različite forme.
Zakletva se, dakle, javlja kao moralna obaveza verujućih ljudi.
Posmatrao sam u životu mnoge ljude koji su skloni da se kunu i zapazio da je njihova zakletva svedena na frazu i da je oni ne doživljavaju na način kako su je izrekli. Oni samo potvrđuju staru ekonomsku doktrinu da je bezvredno sve čega ima u izobilju. Ljudi koji se često i lako zaklinju ne drže do zakletve, niti im ona bilo šta znači. Stoga se ljudima koji se često i mnogo zaklinju ne veruje čak ni pri najtežoj zakletvi. Oni su ili loši ili nerazumni, pa do njihove svesti i ne dopire sadržaj zakletve koju su dali.
Suprotno kletvama koje su još uvek sačuvane, pa se čuju i sa parlamentarne govornice, blagoslovi ili blagosiljanja su izašli iz tradicije. Oni imaju za cilj da izraze prijateljstvo i dobre želje i obično su se koristili o kakvim svetkovinama, slavama, svadbama, pa čak i na daćama. One su se svodile na formulacije u obliku:
Blagoslovi bože ovaj dom i ukućanima daj sreću i čitav niz dobara koje samo prijatelji žele.
Već dugo nisam čuo dobar blagoslov izrečen u srpskoj tradiciji, a on se sačuvao u crnogorskom i hercegovačkom delu, ali je dobio drugačija obeležja. Suština je ista u smislu da se nekome želi dobro, ali je forma drugačija, pa se formom savremenog crnogorskog i hercegovačkog blagoslova afirmiše lepota govora, te je u prvom planu onaj ko govori, a ne onaj kome je blagoslov upućen.
Tradicionalni srpski blagoslovi su dobili obeležja slavopojki u kojima počinju da se nadmeću provincijski intelektualci. To su svojevrsne oracije koje ponekad podsećaju na takmičenja u besedništvu bogatim metaforama, koje gube karakter iskrene poruke. Taj prelepi tradicionalni srpski blagoslov izgleda nestaje pred nama opet pod pritiskom marketinške želje da se naši besednici takmiče u fraziranju.
I stari srpski blagoslovi su počeli da gube svoju iskonsku vrednost, pa su se i oni pretvarali u frazeologiju s tom razlikom što je to bila frazeologija neukih ljudi, pa je imala iskrenu naivnu lepotu. Njen surogat u obliku retoričnih igara koje počinju da podsećaju na sofističke spekulacije izgleda konačno uništava tu tradiciju, tako da ćemo uskoro zaboraviti kako je izgledao stari blagoslov na srpskoj slavi, ispratnici, pa i na godišnjici smrti, kada su prijatelji mogli da se obrate budućnosti porodice, dakle onima koji su ostali i koji treba da razvijaju pokojnikov dom. Od svega toga u savremenim oracijama nije ostalo ništa. Sa žaljenjem sam u proteklim godinama slušao mnoge naše intelektualce koji su držali prigodne govore na srpskim slavama u želji da sebe predstave kao mudre i učene, a koji pri tom nisu ni pokušali da neguju tradiciju našeg blagoslova.

PRISTOJNE PSOVKE
Mnogo puta smo gledali kako se od nevažnih sitnica napravi veliki sukob baš zbog nekontrolisanog violentnog karaktera koji lako psuje, a još lakše i brže reaguje na psovku.
Zapaža se ipak da se i kod Srbina psovke menjaju tako da u rečniku ima sve manje onih "teških psovki" u kojima se pominju majka, sestra ili deca a da se mesto njih češće susreću one koje imaju neutralni karakter i koje ne izazivaju suviše burnu reakciju. Zapaža se, takođe, da ima manje onih psovki koje dokazuju prijateljstvo kao i da se one ublažuju po sadržini, pa dobijaju pristojniju konotaciju.
(Nastaviće se)