Obraz bez maske

 IMATI obraz u našem jeziku znači biti karakteran, pa bi se ova sintagma mogla tumačiti kao sinonim za pojam “karakter”. U isto vreme, to znači da čovek ima i čast i ponos, odnosno dostojanstvo.
Pitanje koje se u tom kontekstu otvara bi glasilo: gde se nalaze izvori naše časti, ponosa i karaktera, i koliko smo karakterni ljudi?
Svi smo imali prilike da vidimo sirote ljude koji su se časno odnosili prema svim iskušenjima, a i one koje su čast i dušu prodali, makar i đavolu, ako su od toga imali kakvu korist. Oni žive jedni pored drugih, tako što ovi prvi preziru one druge, a drugi u prvima vide glupake koji se iracionalno ponašaju. Uzroke siromaštva jedni vide u naivnosti čestitih ljudi, a uzroke bogatstva i uspeha ovi drugi vide u iskvarenosti onih koji ih imaju. Na kraju se i oni izravnavaju pošto čestiti ljudi teško ulaze u nevolje, a ovi drugi ne izlaze iz njih. Ono što im je zajedničko jeste što svako proživi svoj život saglasno svojoj životnoj filozofiji.
U savremenoj psihologiji često se otvara pitanje racionalnosti održavanja časti i ponosa sa aspekta ljudske uspešnosti u životu. Čovek koji svojom svešću ulazi u ovakve dileme već je na granici zla. On je, naravno, toga svestan, pa se u njegovom biću otvara intelektualni proces procene racionalnosti svojih postupaka. To znači da se i najčasniji čovek ponekad nađe u poziciji da razmišlja u koordinatama smislenosti svog ponašanja. I najčasniji čovek će u nevolji prihvatiti da svoje ponašanje prilagodi situaciji, ali nikada neće prihvatiti da padne ispod nivoa svoje časti i dostojanstva čineći zla drugim ljudima.
Kada u čovekovoj svesti dođe do sukoba dveju vrednosti, “ljudskog dostojanstva i roditeljske ljubavi i obaveze”, lako padaju moralne vrednosti. Njih tada poništava najniži nagon. Ako treba ukrasti da bi se prehranila deca, tada krađa postaje plemenito delo. Ako treba lagati da bi se čovek spasao od kakvog zla, i laganje je plemenito delo, ali se nikada ne sme lagati ako se time drugom nanosi zlo. Ista radnja u raznim okolnostima ima druga značenja, ponekad čak i suprotna od njegovog pravog smisla.
KonaČno isto delo kod raznih ljudi ima drugačiji karakter. Ako siromah ukrade koru hleba da bi prehranio decu, to nije isto kao kada to učini bogataš radi bogaćenja i sticanja imetka. Kada čovek koji poznaje ono što čini, učini zlo delo, to nije jednako zlo kao i kada ga učini onaj ko ga ne zna ili nije mogao znati.
Sintezom okolnosti, znanja i individualnih karaktera, konačno se dolazi do nekog kolektivnog karaktera, odnosno onog što se u ovom poglavlju naziva “obraz, čast i ponos”.
Stoga su čast i obraz nacionalne vrednosti i one su u srpskom biću formirane upravo po lokalnim varijetetima koji su na mnogim mestima opisivani u ovom delu. Jovan Cvijić ih prikazuje na sledeći način:
“Jako paze na obraz, čast i ponos, i to po pravilu sa jednom notom ozbiljnosti i dostojanstvenosti. To se pokazuje u načinu kako susreću druge ljude, kako se pojavljuju kao kućne i narodne starešine, kako izađu na zbor i sabor, kako primaju zle i dobre događaje. Retka je ona preterana i sujetna osetljivost na čast i ponos, kao kod većine ostalih dinarsko-planinskoga tipa, već zbog uzdržanog ponosa i dostojanstvenosti mogu da oćute i da otrpe manje uvrede i neće se zagrejati i zapaliti za svaku sitnicu koja se ponosa tiče. Ali, ako se osećaju dublje uvređeni ili im je učinjena nepravda, mahom ne protestuju iza leđa i ne ogovaraju, već se isprse i slobodno, ovda-onda drsko, u oči kresnu; vekovima sami sudili nasilniku; samozvane sudije. Ali se kašto javi dosta žestine i naglosti, onda osionosti, štaviše i surovosti, kao što je gore pomenuto; to su tragovi staroga hajdučkoga mentaliteta.
“POSLEDNjE dolazi i od opšte srpske i specijalne srbijanske istorije, koja ih je često stavljala na muke i izazivala belu narodnu jarost. To se još više razvijalo zbog dodira i granica s Turcima, Arbanasima i s Bugarima. Naposletku nas nije ni unutrašnja istorija Srbije meko i nežno vaspitala: Karađorđe je brzo pištoljem presuđivao; Miloš je bio nemilosrdan ne samo prema protivnicima, već i prema opozicionarima, i jednome od njih je i jezik odsekao; u jednome pismu javlja Miloš svome bratu: ’protivne partije sve sam uničtožio’.
Naglašavajući značaj očuvanja duše, odnosno duhovnog integriteta, Jovan Cvijić dalje razvija tezu:
“Mnogi posrću, i moralno posrnu i padnu, ali, ako im duša nije propala, oni se u Srbiji opet mogu dići. Kako god što su kadri srušiti čoveka, isto tako mu ne smetaju, čak pomažu mu, da se moralno digne. Ali nesumnjivo nastupaju periodi u kojima izgleda kao da je šumadijski svet izgubio sposobnost da razlikuje moralno od nemoralnoga, ne pokazuje odvratnost prema korupciji i nepoštenoj tekovini, bar je ne pokazuje velika masa. Ta mi pojava još nije dovoljno jasna.”

PITOMIJI U SRBIJI
“U stanovnIŠtvu Šumadije, a naročito Podrinja i valjevskih krajeva, ima neke vrlo stare pitomine, koju svi poznajemo. Ima pristojnosti i blagorodnosti, ili u krvi, ili vodi poreklo od stare patrijarhalne kulture, u kojoj se poštovao stariji i pametniji, uvažavalo poštenje, visoko cenila ženska čast, voleli kao najbliži dobri susedi i drugi seljaci, bilo opšteg saučešća prema bednicima; među pojedincima, porodicama i zadrugama učvršćivalo se prijateljstvo na pojaseve, kao duboka blagodarnost za dobra dela koja su jedni drugima činili. Ja sam poznavao neke porodice u Jadru kod kojih je pitomina i duševnost bila onolika kao u sličnim ruskim porodicama koje opisuju ruski pripovedači. Interesantno je da i oštri planinci, od Brda, od Crne Gore i visoke Hercegovine, naselivši se u Srbiji, postaju pitomiji i blaži”, piše Jovan Cvijić.
KRAJ