Život u strahu

 Pukovnici pučisti dobro su procenili kralja Konstantina. Odmah je ustuknuo. Komanda mornarice i vazduhoplovstva bila je spremna da uzvrati napad. Komandant mornarice već je bio naredio da flota isplovi na more i molio Konstantina da izda naredbu da krenu na huntu. Kralj je odbio. Rekao je da želi da izbegne krvoproliće. Da, pukovnici su dobro procenili svog čoveka. Zli jezici su govorili da su dobro procenili i njegovu majku.
Na mesto premijera hunta je postavila Konstantinosa Kolijasa. Bio je poznati tužilac vrhovnog suda (Areopaga), koji je svojom taktikom zataškavanja atentata na Lambrakisa učinio da se mnogim Grcima prevrne utroba, a bio je prijatelj i saradnik kraljice Frederike.
Tako su glasine da je Konstantin pokušao da se suprotstavi pukovnicima donele neodređene nade, koje su iščezle kad je svet video zvaničnu fotografiju predvodnika hunte. Tačno u sredini stajao je tužni kralj Konstantin. Tiražni nemački list “Špigl” objavio je tekst koji nikad nije demantovan. Ticao se trenutka kad je kralj trebalo da stavi potpis na dokument koji ozakonjuje vladu pukovnika.
Njegovo odbijanje još je moralo da dovede do njihovog pada. Tekst u “Špiglu” navodi da je kralj oklevao na trenutak, ali mu je kraljevska majka naredila: “Ućuti i potpisuj.” Kao što sam rekla, priča nikad nije demantovana. Bilo kako bilo, potpisao je.
Što se tiče američke vlade, ona se podigla kao gnevni gigant da zaštiti demokratiju i moral. Oborila se svom svojom snagom da bi lupila hunti čvrgu i izrazila nadu da će uskoro doći do povratka parlamentarnom sistemu. Moj gospodine, ala im je odbrusila!
Mnogi Amerikanci izražavali su svoj stid u političkom životu i u štampi. Najumereniji kritičari osećali su zabrinutost zbog priznavanja hunte od strane SAD. Oni najotvoreniji optuživali su ih za saradnju s diktaturom.
Neki od nas koji su izbliza pratili igru moći bili su spremni da se opklade da je negde u nekoj skrovitoj sobici Stejt departmenta održano pravo malo slavlje. Posao je dobro obavljen. Doduše, pukovnici su bili pomalo vulgarni, onako bus class. Generali bi bolje pristajali, ali ne može se dobiti sve.
Dani koji su usledili bili su pakleni. Sve više priča o nasilništvima hunte, o hapšenjima i deportacijama. Ubrzo se jasno pokazalo da nijedna politička stranka ne podržava pukovnike. Neprekidna hapšenja desničarskih političara dokazivala su njihovu potpunu izolaciju, a pokazalo se isto tako jasno da hunta, da bi preživela, mora da obavi čistku u vojsci. Sa žarom su se bacili na posao. Uskoro je otpušteno više od dve hiljade oficira, štampa je bila sasvim ućutkana, cenzura je bila potpuna. Nisu postojale tačke aktivnog otpora.
Grčka je živela u strahu. Zatim je došla ludačka Papadopulosova izjava zbog koje sam zadrhtala od jeze: izjavio je da je Grčka bolesna, da je treba zavezati za sto i operisati. On je hirurg koji će odstraniti bolest. Videla sam svoju otadžbinu u rukama ludog kasapina. Demokratija je ubijana na operacionom stolu.
Bio je Uskrs. Mislim da je to bio prvi Uskrs u petnaest godina koji nisam provela u Grčkoj. To je naš najlepši praznik. To je trenutak bratstva i ljubavi. Trenutak praznovanja. Kad se Grci pozdravljaju rečima “Hristos voskrese!”, tu nije u pitanju verska ceremonija. Njihov Uskrs je stvarnost i trenutak radosti. Grčka pravoslavna crkva u Njujorku bila je puna vernika. Stajali smo napolju na kiši i plakali. U Atini su se novi vlastodršci, ubice, fotografisali kako slave Uskrs. Njihov Uskrs zaudarao je na smrt.
(Nastaviće se)