Beg od ustaškog terora

 POSLE šest godina provedenih u Bogosloviji i njenom internatu u Sarajevu, Gojko se (1936) upisao na Bogoslovski fakultet u Beogradu. U početku, dok se nije snašao, stanovao je u kući očevih rođaka, a potom po raznim iznajmljenim sobama u Beogradu.
Posvećen knjizi, uporedo sa studijama na Bogoslovskom fakultetu završio je i višu gimnaziju (veliku maturu) sa ispitom zrelosti, u VI beogradskoj muškoj gimnaziji.
Pogodilo se da završne ispite na oba mesta polaže u isto vreme. O tome mi je u jednom razgovoru rekao:
"Na fakultetu sam 1940. apsolvirao i položio sve ispite, ostala mi samo liturgika. Pošto mi je palo u isto vreme polaganje u gimnaziji i ovog ispita, u gimnaziji ne mogu da odgodim, a ovo mogu, kažem sebi - ja ću to na jesen. Ali, te 1940. godine, avgusta, odem u vojsku. Otišao sam na šest meseci. Bogoslovi su imali pravo na to, ako u roku od dve godine postanu sveštenici ili se zamonaše, a u suprotnom služe pun rok. Bio sam vojnik u vojnoj bolnici u Zaječaru. U oktobru molim kapetana da odem na jedan dan u Beograd da položim liturgiku. On me uputi na generala divizijskog. Ovaj me odbio. Onda dođe 1941. i onaj rat. Tek 1942. stvorila se prilika da položim taj ispit i da diplomiram. Tako je i bilo."

Rad na građevini

Gojko se početkom rata vratio u rodno Kućance. Ali, u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, uspostavljenoj samo četiri dana po izbijanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, za Srbe je nastupilo vreme strašnog terora. Gojko je sa mnogim svojim zemljacima Srbima pobegao prema Srbiji.
Ponovo je bio u Beogradu, sada kao izbeglica.
Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini. Sećajući se tog vremena, ispričao mi je:
"Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama. Međutim, pri istovaranju, jedna greda padne i uštine mi ovaj palac i onda nisam mogao da radim... U proleće 1942. moj školski drug, jeromonah Jelisej (Popović) odvede me u manastir Svete trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim..."
Manastiri srpske Svete gore, kako se u narodu popularno naziva područje Ovčarsko-kablarske klisure, nastanjeno mnogobrojnim manastirima s obe strane Zapadne Morave, podelili su ratnu sudbinu zemlje i naroda kojem pripadaju.
Početkom jeseni 1941. godine, na Malu Gospojinu, Nemci su bombardovali manastir Sretenje, a zatim istog dana, kao i još jednom prilikom, manastir Svete trojice. U ratu, u kojem su se udruživale i sudarale razne vojske, nisu zaobilaženi ni ovi manastiri. Mobilisani su, hapšeni, proganjani i zlostavljani ovdašnji monasi, ali su se ovde i sklanjali monasi iz nekih ugroženijih krajeva. U ruševinama manastira Sretenja utočište je našao i čuveni arhimandrit dr Justin (Popović), profesor Univerziteta, koji se krio od Nemaca, a potom i od komunista. Otac Justin često je silazio i u manastir Svete trojice da se vidi sa ovdašnjim bratstvom.

Zlodela Bugara

Ove krajeve, do Tare i Zlatibora, u toku rata Nemci su predali Bugarima. Jednom prilikom 1943. godine krenuli su u poteru za četnicima i partizanima po Ovčaru. Pretresajući teren, upali su i u manastir Svete trojice. S oružjem na gotovs, vičući, naređuju: "Izlazi napolje!" Sve su pretresli, pogotovo civile.
Jedan nabusit podoficir okomio se posebno na Gojka. Drsko mu je uzeo blokčić koji je virio iz džepa njegove bluze. Sumnjičavo ga je prelistao i islednički pitao kakve su to u njemu šifre, naređujući grubim glasom Gojku da ih sve odmah dešifruje. Gojko je pokušao da objasni da to nisu nikakve šifre, već beleške nekih kratkih priča. Razgoropađenog bugarskog vojnika to objašnjenje kao da je dodatno razbesnelo, pa je nastavio još više da ga teroriše.
A Gojko je zaista iskreno govorio. Neko vreme, pred rat 1941. godine, radio je kao sekretar kod tadašnjeg ministra vera Vojislava Janića. U slobodnom vremenu čitao je zbirku Janićevih veoma duhovitih anegdota; one koje su mu se najviše svidele notirao je u kratkim crtama u taj svoj blokčić koje je ratoborni Bugarin istrgnuo iz njegovog džepa, kao kakav krunski optužujući dokaz. Pošto Gojkova iskrena objašnjenja i ubeđivanja nisu pomagala, u dva navrata morao je da interveniše i da ga spasava starešina jedinice koja je došla u manastir. Komandant je bio razumniji od svog potčinjenog podoficira, kojeg je na kraju morao da otera uz strogi povik: "Az sum komendant, otivaj!"
Nije prošlo ni mesec dana, a ponovo se izjutra proneo glas: "Dolaze Bugari!" Većina bratstva izbegla je i sklonila se po obližnjim mestima. Stariji jeromonah Pahomije (Kralj), izbeglica iz manastira Svi sveti u Makedoniji, pozvao je Gojka da se sklone negde u planini. Otišli su gotovo na sami vrh Ovčara, kod jedne pećine. Uveče, kada su se Bugari povukli, vratili su se u svoj manastir Svete trojice. Zatekli su jezive prizore. Sve na koje su naišli i koje su stigli, Bugari su svirepo terorisali. Od silničkog batinanja još pred njima izdahnuli su iskušenici Luka Radojčić i Radosav Kuzmanović, a mladi monah Teofan (Đokić) usled takve torture je poludeo, pa je i on kroz dve godine skončao. Tom prilikom krvnički je pretučen i monah Jovan (Radović).
Kroz misao i reč upućenu posredstvom dobrog duhovnog starca Pahomija, Gospod je sačuvao ovog svog predanog monaha i budućeg srpskog duhovnog poglavara.

Otac i sin

U to ratno vreme, utočište u manastiru Svete trojice našli su i otac i sin, Srbi iz Bosne, koji su preživeli tešku porodičnu tragediju. Posebno lik oca, glave porodice, ostao je duboko utisnut u sećanje budućeg srpskog patrijarha. To što je ovaj čovek doživeo i kako je to podneo, Gojko, potonji monah i vladika Pavle, kasnije je često pominjao, pa, kao patrijarh, i u jednom razgovoru sa autorom ovih redova.
Ustaše su upale u selo ovog čoveka i pobili sve Srbe koje su zatekli. Pobili su i sve njegove koji su u to vreme bili u kući: majku, ženu, ćerku i mlađeg sina. I kuću mu zapalili. Ostao je samo sa starijim sinom, bogoslovom druge godine. Njih dvojica bili su na Savi, pa su tako izbegli da i sami budu žrtve. Da bi bar ovog sina sačuvao, prebegli su u Srbiju i obreli se u manastiru. Ali, kad nesreća hoće, sin mu je oboleo od tuberkuloze. Otac, ovaj nesrećni čovek, kojeg su svi zvali Čičom, pošto je izgledao starije nego što jeste, bio je vredan, znao je razne poslove, umeo je da popravlja krovove, da zamenjuje dotrajale grede, ali i da pravi delove za kola, tako da je stalno pozivan da radi po okolnim selima. Sve što bi zaradio davao je manastiru koji mu je sina primio. Isto tako, i sve najbolje od hrane što su mu davali u kućama u kojima je radio, donosio je u manastir. Posle svake večernje službe, dugo je sam stajao pored četiri upaljene sveće... Bol njegov bio je sve veći, jer mu je i ovaj jedini preživeli sin sve više kopnio. Činio je sve da ga spase. Kada je već sasvim zanemoćao, prestao je da ide u selo. Nije se više odvajao od sina. Međutim, posle dve noći u groznici, mladić je izdahnuo. Ostao je nesrećni otac k'o suvo drvo.
Patrijarh kaže da se tada mučio da razume volju Božju i da se i sam nekako osećao krivim, što Gospod nije uzeo njega, a ne ovog mladića. Ali, nesrećni otac kao da je bolje od njega razumeo volju Božju. Kad se to desilo, otac skamenjen, samo se prekrstio, a kad su iguman i još dvojica starijih monaha prišli upokojenom mladiću, izašao je iz sobice i otišao u crkvu. Prihvatio je to kao volju Božju. Bio je razuman i verujući čovek. Sam je sačinio sanduk i iskopao raku. Ostao je da živi u manastiru, stalno nešto radeći na poslovima koje je sam iznalazio.
"E, taj čovek, njegov stav životni, njegova izdržljivost, ostaće mi u velikoj uspomeni na snagu koju imamo u našem narodu", rekao mi je patrijarh Pavle.
A u jednom svom autobiografskom spisu zapisao je: "Sa strahopoštovanjem gledao sam u tom čoveku jedan starozavetni lik, kao živu istinu o čoveku, sve življu što je nepojamnija. Smrt je kraj mukama, a stradanje opustelog čoveka najveće je iskušenje. Dečak se upokojio u Gospodu, a otac, posmatrao sam ga, sa smirenošću mučenika žalost za sinom iskupljivao je trpljenjem. Što je ono teže, uteha kao da postaje veća."
Rat je buktao, pogotovo u krajevima koje je okupirala Nezavisna Država Hrvatska, a to je osim Hrvatske, područje Bosne i Hercegovine, pa i nekih krajeva Srbije. Reke Srba, stotine hiljada njih, hrvatske ustaše odvele su u logore, gde su ih svirepo poubijali. U borbama sa ustašama, 1942. godine, na Siraču kod Orahovice, u Slavoniji, poginuo je i Gojkov brat Dušan. Osim Srba, u Srbiju beže i pripadnici drugih naroda...

PORUKE
l Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bilo i biće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali od nas zavisi da li ćemo biti ljudi ili neljudi.
l I ovo od nas zavisi: da budemo dorasli vremenu u kojem smo i mestu na kojem smo.
l Što smo dalje od Boga, dalje smo i jedni od drugih.

DUŠA I TELO
PO završetku velike mature, Gojko je odlučio da se posveti i studijama medicine. Želja mu je bila da bude i sveštenik i lekar, da leči i dušu i telu. No, rat i prilike koje su nastupile osujetili su te njegove namere.

LEKCIJA IZ MARKSIZMA
DOK je boravio u manastiru Blagoveštenje, Gojko je imao šta da priča bratstvu. Voleli su da razgovaraju s njim, pošto je on jedini bio fakultetski obrazovan.
Gojko je pratio sva kretanja i dešavanja u društvu. Tako, jednom prilikom, 1946. godine, u manastir Blagoveštenje došao je jedan milicioner i počeo Gojku da priča o Marksu, Engelsu i komunizmu "kao novom otkriću za društveni život i poredak". Gojko ga je saslušao, pa onda počne on njemu da priča, mnogo stručnije i veštije.
Milicioner je shvatio da se Gojko kudikamo bolje razume u marksizam od njega, pa mu se razjareno obratio: "Pa, tebe treba ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaš od mene, ali nećeš tako da sprovodiš i u život..."
(Nastaviće se)