Ime dosanjala majka

 Otkako se, početkom pedesetih godina prošlog veka, pojavio u srpskoj književnosti, Matija Bećković je u centru pažnje javnosti, književne ali i vaskolike druge. On je, najpre, “nestašni” dečko kome nema premca u generaciji pisaca koja svakom svojom knjigom izaziva nesvakidašnju pažnju ne samo književne kritike. Njegovim delom bave se pisci, ali i dežurni ideolozi kojima zagorčava život u ostvarenju “zacrtanog puta u svetlu budućnost”...
Matija Bećković evo više od pola veka istrajava zahvaljujući izuzetnom daru - jedna je od vodećih ličnosti srpskog književnog života, autor je antologijskih knjiga poezije, čak i beseda kojima nema ravnih u novijoj srpskoj književnosti.
Pa, ko je, u stvari, Matija Bećković?
Kada se Vuku Bećkoviću, oficiru kraljevske vojske, sa službom u Senti, gradiću na severu Bačke, kraj Tise, 29. novembra 1939. godine, rodilo prvo dete - sin, uzbuđenju nije bilo kraja. Supruga Zorka, rodom iz obližnje Kanjiže, gde joj je otac Miladin Taušan, po povratku sa Solunskog fronta kao dobrovoljac dobio zemlju i naselio se u ovu ravnicu, želela je da svome prvencu da ime Matija, po zavetu voljenog brata Milana Taušana koji je kao mladi komunista, pitomac kragujevačkog Vojno-tehničkog zavoda, izvršio samoubistvo u Petrogvaradinu gde je bio na odsluženju vojnog roka...
Pričala je najbližima da je kao trudnica sanjala kako je neki Mađar hteo nožem da je udari u stomak, a već pokojni brat je isprečio svoju ruku i rekao:
“Nemoj, tu je Matija...”
A onda se obratio sestri:
“Ti ćeš roditi sina i daćeš mu ime Matija...”
To ime, međutim, u rodoslovu Bećkovića - u Crnoj Gori, u Rovcima, nije postojalo. Kad je kum Jovan Vuković stigao iz Beograda, doneo je ime - rekao je da će se dete zvati Radosav.... Na kraju je žandarmerijski oficir Vuković popustio, jer je majka Zorka htela pošto-poto da ispuni zavet i predskazanje, pa je u mesnoj crkvi, u hramu Svetog arhanđela Mihaila u Senti, na krštenju potonji veliki srpski pesnik dobio ime - Matija. Bio je to prvi čovek sa tim imenom u Rovcima, pa i dalje od Velje Dubokog. (Tamo je bio poneki Mato i Matije - ali Matija nije.) Majka je nalazila još jedno opravdanje za ovo ime - dete rođeno na dan Svetog Mateja.
Inače, bratstvo Bećković - Drašković bilo je vazda ponosno na svoje hrabre pretke koji su se isticali junaštvom u bojevima s Turcima. U nekrologu pradedi rovačkom komadijeru Vuju Bećkovu, koji je objavljen u “Glasu Crnogoraca” 9. decembra 1901. godine, zabeleženi su mnogi podaci iz života porodice. Vujo se prozvao Bećkov po dedi Bećku Draškoviću (kome je kumovao veliki vojvoda Mirko Petrović). Od Vuja se ogranak Draškovića prozvao Bećković i to većinom oni koji su školovani...
Pre Vuka Bećkovića proslavio se kapetan Mrkoje Bećković, jedini oficir redovne vojske - poginuo je u Mojkovačkoj bici 1916. godine. Kapetan Mileta Bećković ubijen je na Bregalnici 1912. godine. Matijin deda Niša Vujov bio je predsednik rovačke opštine i narodni poslanik Podgoričke skupštine 1918. godine. Reč Vuja Bećkovića: “Gdje god sam htio nešto da učinim svud sam poginuo!” - obeležila je sudbinu i njegovog potomstva.
Posebno će na Matiju ostaviti dubok utisak priča o Marku Taušanu, pretku sa majčine strane, koji je i u narodnu pesmu ušao (pesma koja je kod Vuka Karadžića zabeležena pod imenom “Pop Dragović i Marko Taušan”).
Porodica Bećković će do početka Drugog svetskog rata živeti u Senti i Novom Sadu, gde je Vuk na kraju bio na službi u Petrovaradinskom garnizonu. Kad se zaratilo, porodica je stigla kod familije u Velje Duboko, u Rovca. Vuk Bećković je smatrao da je vojska kapitulirala i da oficiri u tom ratu treba da ostanu po strani. Građanski rat, pogotovo u Crnoj Gori, bio je nemilosrdan, a on kao oficir kraljevske vojske, veran svojoj zakletvi, nije mogao biti neopredeljen.
Braća, od kojih su neki već bili u partizanima, preko noći su prebegli kod brata u četnike. Nije imao kud. Morao je sa svojim saplemenicima. Krenuo je u šumu držeći se uglavnom svoga kraja - izabran je za komandanta rovačkog četničkog bataljona. Vodio je brigu o svojim ljudima, i verovao da će posle rata svi odgovarati za svoje postupke, ma na kojoj strani se borili. (Milovan Đilas, u svojoj knjizi “Revolucionarni rat”, kao jedan od čelnika partizanskog pokreta u Crnoj Gori, između ostalog, dočarava atmosferu u kojoj se taj rat vodio: “Morali smo se povlačiti: imali smo jedino dva izlaza, a naročito smo se bojali Rovčana, kojima je komandovao Vuk Bećković, moj kolega iz kolašinske gimnazije i otac pesnika Matije Bećkovića. Ali Vuk se brinuo samo za svoja Rovca, pa smo se komotno - obema sustopicama - izvukli iz moračke provalije...”).

SUZA ILI MINA

Matija Bećković - suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

...

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

(Odlomak iz pesme “Matija Bećković”)
r
NARUDŽBENICA
Monografija ”Matija” može da se naruči na mejl pravoslavnarec@yahoo.com ili na telefone 021/528-570, 421-290, kod predstavnika u Beogradu 064/167-2365.
(Nastaviće se)