Niko nije veći od oca

 VUK Bećković, Matijin otac, dobio je 1943. godine i drugog sina - Ljubomira, Ljuba, a Zorka će roditi i kćerku Ljubicu, posmrče. Jer, ratni vihor odvešće Vuka daleko od zavičaja, u Bosnu i dalje... da li do Jasenovca ili do slovenačkih jama, zajedno sa svojim vojnicima. (U ratu su mu poginula četiri brata, a on peti je odstupio - i "nestao"...).
U tom povlačenju s njim je i supruga Zorka s decom, a onda su se rastali zauvek. Zorka Bećković vratila se sa decom u selo, u Velje Duboko.
Vuk Bećković je imao trideset pet godina.
Kao zreo pesnik Matija će mu posvetiti jednu od svojih najlepših pesama:
Niko nije veći od oca
Kamoli sin
Niti je ijedan otac
Ravan ocu
Ako ima sina
Koji zna šta je otac
Jedino ako ga nema.
...
Sinovi su očevi
Ali ni jedan sin nije
Otac...
Majka Zorka je volela da veze, na razne mustre, koje je naučila još kao devojka u Bačkoj, od Mađarica. I čuvala je te svoje vezove (a sačuvao ih je i uramio i njen slavni sin). Od majke je čuo prvi put i priču o pravom pesniku, priču o Branku Radičeviću i njegovoj pesmi "Kad mlidijah umreti...", koju je od nje i naučio napamet. Ona mu je govorila da ima i drugih pesama, od onih koje su oni, vraćajući se iz osnovne škole, usput pevali (iz mozga, kako se govorilo) - "Na ostroške grede dvije Bajova se čapra vije..." majka se plašila da joj dete ne podivlja pa mu je krišom otpevala pesmu "Zaplakala stara majka, Džaferbegova...", kako bi čulo da ima i drugih pesama i drukčijih melodija.
U nižim razredima gimnazije Matija će otkriti i prvog živog pisca čijih je pesama i priča bilo puno u knjigama - bio je to Branko Ćopić. Njegove pamtljive pesme i priče bile su mu prva lektira. Ali, ipak, čitav svet bio mu je sveden na Velje Duboko. Baba Jeja je bila od čuvene porodice Lazarević. Matija je pitao - šta joj je Laza Lazarević? - čije su pripovetke (i fotografija) bile u čitanci. "To je greška...", rekla je baka. "Nije Laza, nego Lazar..." - uverena da drugih, pogotovo slavnih Lazarevića, nema sem onih njenih iz Lipova...
U Veljem Dubokom Matija će završiti četiri razreda osnovne škole - praviće se važan među vršnjacima da je jedini u Veljem Dubokom koji je rođen u gradu, istina u tamonekoj dalekoj Senti, varoši za koju niko od vršnjaka nije čuo... Izmišljao je kakav je to grad, krijući da ga, zapravo, nije ni zapamtio.
I pored nemaštine, Zorka je, po svaku cenu, želela da svoju decu školuje. Matiju je, najpre, poslala u Kolašin, u prvi razred niže gimnazije; a već drugi razred učiće daleko od porodice, od zavičaja, čak u Slavonskom Brodu, kod tetke Jelene - Jele, čiji je muž radio u fabrici "Đuro Đaković", a stanovao u radničkoj koloniji.
U gimnaziji u Slavonskom Brodu dečak će doživeti senzaciju za senzacijom: povijest, tajnik, kolovoz, prosinac, kotar, nazočnost, hvaljen Isus... Diktiraju "raspored sati", počinje "prvi sat hrvatskog jezika"... Pita druga iz klupe - koji je to jezik? Zar u ovoj zemlji, u Jugoslaviji, svi ne govorimo srpski?... On mu objašnjava da je to hrvatski jezik, da su oni katolici a mi pravoslavci - mi našu prošlost zovemo istorijom, a oni isto to zovu povijest... Na času povijesti Hrvati kažu da je njihova najveća istorijska ličnost kralj Tomislav, a Matija veli da je naša najveća istorijska ličnost car Dušan...
Profesor hrvatskog jezika Ante Milinković dođe do klupe u kojoj sedi Matija i gleda u knjigu, povuče ga za kosu i upita:
"Crnogorac, kontrolišeš da li znam!..."
"Gledam, ima li u knjizi to što predajete, pa ako ima da zapišem...", kaže Matija, a profesor će:
"Znam ja vas, ne možete bez kontrole!"
Matija se, međutim, nametnuo razredu svojom razboritošću, ali i hrabrošću. Proglasili su ga da je najjači. Strasno je navijao za "Crvenu zvezdu", pre nego što je znao šta je to, jer su njegovi drugovi vršnjaci svi navijali za "Dinamo". Matijin idol bio je Rajko Mitić... Imao je dvanaest godina i na polugodištu krenuo je preko Vrpolja, Vinkovaca i Sarajeva u Velje Duboko - sam, kod majke. U đačkoj knjižici prvog razreda bile su sve petice. Pa, ipak, na jedvite jade završio je drugi razred gimnazije u Brodu, na čijem je ulazu stajala ploča da je u toj varoši rođen slavni srpski pesnik Branko Radičević...
Vratio se u Kolašin da završi treći razred niže gimnazije.
U međuvremenu tetka i tetak preselili su se iz Slavonskog Broda u Valjevo. Tetak Sveto Udovičić, rodom iz Bosne, iz Visokog, došao je sa porodicom i dobio posao u građevinskom preduzeću "Jablanica". Bio je poslovođa na gradilištu novog doma kulture u gradu na Kolubari. Zahvaljujući njihovoj dobroti, majka Zorka otpremiće Matiju dalje na školovanje, u više razrede gimnazije. Matija će stići u Valjevo preko Užica, uskom prugom do Lajkovca, a onda će mu Valjevo postati drugo rodno mesto, o kome će, kasnije kao ugledni pisac, reći - da su to najlepše godine njegovog života.
A zgrada Valjevske gimnazije biće najlepša zgrada koju je do tada video. Umeo je da stane s druge strane ulice i da se divi lepoj fasadi, zagledajući biste Dositeja i Vuka. Vazda je gluvario po starom delu varoši - Tešnjaru. Onda bi odlazio kući, kod tetke i tetka, koji će ga i usvojiti! I kojima će zauvek biti zahvalan za sve što su za njega učinili. Prihvatili su ga kao najrođenijeg u svoj dom, u montažnoj baraci, kod železničke stanice u ulici Vuka Karadžića. Mnogo godina potom kazaće: "Tetke su velika institucija naše prosvete - nema broja onih koje su podigle i školovale tetke. Gde je ko imao tetku - tu je učio!"

NARUDŽBENICA
Monografija ”Matija” (izdavači “Pravoslavna reč” i “Orfeus”)
može da se naruči na mejl pravoslavnarec@yahoo.com ili na telefone 021/528-570, 421-290, kod predstavnika u Beogradu 064/167-2365.
(Nastaviće se)