Dijalog s metkom

 NOVA knjiga "Metak lutalica" trebalo je da bude objavljena u "Nolitu", po preporuci Oskara Daviča, ali je dobro obavešteni direktor Sava Lazarević, kad je saznao da pesnik potiče iz četničke porodice, odustao. Pukao je glas o darovitom sinu četnika, i taj glas će ga pratiti celog života. Odneće rukopis knjige u drugu veliku izdavačku kuću, "Prosvetu", u kojoj su urednici za poeziju Skender Kulenović i Stevan Raičković. Knjigu "Metak lutalica" ovaj izdavač objaviće u proleće 1963. godine, u svojoj biblioteci "Albatros", s vinjetama Stojana Đelića. Kritičari će ga blagonaklono dočekati, pa će i Miloš I. Bandić u "Politici" tvrditi da Bećković "sve što ima da kaže i sve što kazuje - izgovara glasno, stihom koji hoće da bude, i koji jeste, zvučan, javan, čujan... a pesma 'Maljenkaja Vjeročka' spada među najosobenije, najlepše stihove te vrste napisane kod nas u poslednje vreme".
Drugi, pak, zapažaju da poeziju Branislava Petrovića i Matije Bećkovića vezuju mnoge srodnosti - obojica su izrazito estradne ličnosti. Jer, u to doba javno govorenje stihova bilo je veoma u modi, ne samo u kafanama, gde su se skupljali umetnici, već i na čuvenim mitinzima poezije, javnim priredbama, književnim večerima u malim i velikim varošima, radnim akcijama, fabrikama...
Pesnik tvrdi: "Vodim istragu protiv sebe - pišem isključivo pesme. Još uvek traje moj dijalog s metkom lutalicom. Uzor su mi oni pesnici čije osobine ujedinjujem u sebi. Književne škole stvorene su pod zemljom. Najviše čitam svoju tamu..."
Objavljuje svoje stihove u "Invalidskom listu", "Književnim novinama", "Mladosti", ali i u NIN, "Politici", u drugim časopisima...
Već je upotpunio sliku o Beogradu koju mu je prvi predočio dugim pričama na valjevskom korzou Petar Pajić. Brzo se snalazi u različitim situacijama i prilikama. Upoznaje čitav niz novinara, pa i urednika, u redakcijama listova i časopisa. Miodrag Bulatović Bule, koga sreće u podne, u "Bezistanu", leglu mladih pisaca, među koje svraća i legendarni pesnik-hedonista i satiričar Ljubiša Jocić, jednog dana će mu dati svoju knjigu "Crveni petao leti prema nebu", koja mu je širom otvorila vrata u srpskoj književnosti.
Bećko je već osvojio prestonicu - ma gde došao, opčinjava slušaoce. Publika guta njegove stihove, duhovite opaske na svakodnevicu, na njene junake. U listu "Jež" piše o svemu i svačemu, ali vodi i razgovore, improvizuje intervjue s poznatim ličnostima u stalnoj rubrici "Klub književnika ujutru".
Upoznao je i Dragana Kolundžiju, pisca u to vreme kultne knjige pesama "Zatvorenik u ruži", koji mu je pri prvom susretu rekao:
"Šteta što nisi ranije došao u Beograd, jer smo već formirali, popunili generaciju... Naš voz je pun, dragi Matija... Formirali su se ešaloni pisaca. Stigao si na stanicu kada je voz već na otvorenoj pruzi i šiba punom parom."
Matija uporno nosi pune džepove svojih pesama nastalih u Crnoj Gori, i u Valjevu, ali i na beogradskom asfaltu. Pored dvadesetak godina koje je stekao, to je sva njegova imovina...
Branko Miljković je važio za veoma obrazovanog, načitanog, naročito filozofskom literaturom, ali su Mića Danojlić, Boža Timotijević, Bora Radović, Toma Mijović, Dragan Kolundžija i nešto kasnije Ljubomir Simović slovili za talentovane. To je vreme kad se pisci dele na talente i netalente. Često se u kafanama, kao najveća uvreda i psovka, čuje:
"Netalentu jedan...!" Matija počinje da živi od pisanja - znala se tačno cena stiha - u koji dan se isplaćuje honorar za objavljene tekstove ili stihove. Honorari su bili pristojni. U "Invalidskom listu" jedan od urednika je pisac Brana Šćepanović, koji, iako piše prozu, voli stihove - Matija će u ovim novinama objaviti više reportaža, ali i u "Književnim novinama", "Mladosti"... Oskar Davičo je tada veliki zaštitnik mladih, pa kratko vreme i Matijin.
Stevan Raičković će mu postati najbliži prijatelj, od prvog poznanstva pa do kraja života. (Kasnije će zajedno učestvovati na raznim književnim večerima širom Jugoslavije, ali i putovati u Sentu, Suboticu, Crnu Goru, krajeve za koje su obojica bili vezani mladošću i porodicom.)
Matija je oslobođen služenja vojske zbog čira na dvanaestopalačnom crevu.
Veoma ga je potresla smrt pesnika, prijatelja sa beogradskog asfalta - Branka Miljkovića, u Zagrebu, 12. februara 1961. Svi mladi pesnici često se pitaju zašto da se ne ubiju. Ali, razloge zašto vredi živeti znao je najbolje da nabroji Branko Miljković. Zato je njegova smrt bila tako poražavajuća. Do poznanstva s Miljkovićem, Matija nikada nije sreo tako ambicioznog mladog pesnika, željnog uspeha, sposobnog da se spretno i efektno izrazi, da uspe, da ide dalje... Bio je stariji i njegove metafore su dominirale i u kafanama i u "Bezistanu"... Matija se dobro seća susreta s njim na Rasovoj izložbi u Galeriji Udruženja likovnih umetnika - Branko je bio u centru pažnje, uparađen, s rukavicama, crvenim plišanim prslukom. Kaže Matiji:
"Pročitao sam ti pesme u 'Studentu'... Burazeru, nisi ništa u njima slagao, a ja sam u svojim pesmama slagao - sve. Ja mislim sve obrnuto od onoga što sam napisao."
Matija tvrdi da je Branko Miljković imao potrebu da mu ljudi veruju, a imao je fantastičnu moć da podjednako efektno formuliše sasvim suprotna stanovišta. Do popodne poriče ono što je pre podne tvrdio. Ta moć ga je, po Matijinom mišljenju, i razorila... Zanimljiv je Matijin opis Miljkovića: "Oči - Stevana Prvovenčanog, uši slične antenama, nos - dug, lucidan, kao pčelinji žalac, kosa - prava, duga, hajdučka."

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA
Monografija ”Matija” može da se naruči na mejlove pravoslavnarecŽyahoo.com, orpheusŽsbb.rs ili na telefone 021/528-570, 458-528, kod predstavnika u Beogradu 064/167-2365.