Prvo pa bliznakinje

 MATIJA Bećković je 1962. godine primljen u Udruženje književnika Srbije i time je praktično rešio status pisca i profesionalnog bavljenja književnošću.
Vrata mu je otvorio NIN, list izuzetnog ugleda među intelektualcima. U ovom listu već piše Miodrag Bulatović, s kojim se u popodnevnim satima često druži - ponekad bi obojica zavaljeni u redakcijskim foteljama, ispred mape Jugoslavije, meditirali o blagodatima civilizacije kojih su se domogli. Bule bi ga zapitao:
"Bećko, da li vidiš gde su naša Rovca, na ovoj mapi?"
Onda bi ustao i prstom pokazao na karti:
"Vidi, burazeru, ovde su litice odakle smo mi stigli u ovu prestonicu. Da smo ovog trena stigli na stanicu s torbama i boščama, to bi bio najveći uspeh dva Rovčanina. A mi smo se već odomaćili u samom centru i Bog sveti zna dokle ćemo stići, dogurati... Evo, možemo da ostanemo ovde do zore, u toplom i suvom i da telefoniramo kome hoćemo, sve je tu... dragi moj Bećko..."
Matija je doživeo je izuzetnu popularnost u široj javnosti - osvojio ju je svojim izuzetnim darom, svežinom duha... Doživljava, zbog te popularnosti i neprijatnosti, kao što je pojava izvesnog momka koji se predstavlja u Ljubljani, Zagrebu, Rovinju... kao Matija Bećković! Pravi razne izgrede, potpisuje Matijine knjige...
Bećković je pomislio da mu to, po oobičaju, policija "nešto namešta" i da je on "neka balkanska kafanska varijanta doktora Džekila i mister Hajda".
Žali se Mihizu, javlja mu se i izvesna Marija - kao stara poznanica - i želi da ga vidi u "Mažestiku"... Kad je došao u hotel - nigde poznate žene, a kada mu je kelner prišao i upitao: "Da li, Matija, želite još jedan čaj?" - prilazi mu žena od susednog stola i uplašeno ga pita - je li on Matija?
Devojka je stigla iz Splita, studentkinja, tamo je srela momka koji joj je rekao da se zove Matija Bećković, da je on onaj čuveni mladi pesnik. Kasnije je Bećko saznao da je to izvesni Patak (Mihiz je u svojoj autobiografskoj prozi detaljno opisao Ratomira Stričevića, koji je, kao "istinska ptičica božija", putovao po malim i velikim varošima, pijančio i bančio predstavljajući se kao Matija).
Bila je to neprijatna cena popularnosti, jedna od prvih.
U opštini Stari grad, 13. februara 1964. godine, Matija Bećković se ženi - njegov kum je Brana Šćepanović, mladi pisac, a Vere Pavladoljske, psiholog Bojana, supruga Stevana Raičkovića. Nema svatova, samo kumovi i ručak u "Srpskoj kafani", pa onda odlazak u iznajmljeni stan kod hotela "Palas". Vera je u drugom stanju.
OČekuju sina i to sasvim sigurno, kad ono 1. maja stiže iz bolnice vest da je Vera rodila kćerke, bliznakinje. Na tu vest javlja mu se Bulatović i teši ga:
"Ne očajavaj, šta ćeš".
Ali, onda, jedan slučajan susret - pred Gradskom kafanom nailazi Mladen Oljača, jedan od čelnika Udruženja književnika Srbije, i pita ga da li ima stan?
Matija mu odgovara:
"Ne staj mi na muku. Dobio sam dve kćerke, a stanodavac nam izdao stan samo do porođaja. Ne znam kuda ćemo kad Vera izađe iz porodilišta."
Oljača mu kaže da je slobodan stan Miodraga Pavlovića u ulici 27. marta, istina jednosobni. Pavlović je prihvatio stan na Studentskom trgu, koji je odbio glumac Viktor Starčić. Za to vreme Vera je čekala u porodilištu, jer niko nije hteo da primi podstanare sa dve bebe. Prilikom posete Matija joj dovikuje:
"Dobili smo stan!"
Ona mu odgovara:
"Valjda - našli".
"Ne, dobili!"
Jedva su se razjasnili da su uz ćerke dobili i stan i da će u njega otići pravo iz porodilišta.
Ćerkama su dali imena Ljudmila i Olja, po stihovima Majakovskog: "Recite sestrama Ljudmili i Olji".
Kupili su dve korpe za decu, na pijaci i tako su počeli da se kuće.
Srećom, devojčice su bile zdrave, ali su dve potpuno različite prirode.
Ostali su u tom malom stanu, u Ulici 27. marta broj 54 sve do polaska dece u školi. A onda se u Matijinom životu opet pojavio Mija Pavlović - ovoga puta on je odbio veći stan od Ministarstva kulture, jer nije želeo da ide, takoreći, na periferiju, na Konjarnik. Matija je i tu ponudu jedva dočekao. U tom naselju već se formirala kolonija pisaca, novinara, slikara, muzičara - društva na pretek.
Tu će, u Ulici Vladimira Tomanovića broj 19, ostati sve do pre dve godine - Vera će raditi u Univerzitetskoj biblioteci, a deca će nakon srednje škole krenuti svojim putem - Olja će završiti studije na Pozorišnoj akademiji i opredeliće se za novinarstvo (voditelj je kultne emisije "Utisak nedelje" na televiziji B92), a Ljudmila će završiti studije na Muzičkoj akademiji. Dobiće i unuke: Anđeliju, Alekseja i Luku - Aleksej je rođen u Moskvi i dobio je ime po dedi, a Luka po porodičnoj krsnoj slavi, svetom Luki.
Druži se s mladim slikarima, kao što su Ras, Milić od Mačve, koji će, posle jedne večeri poezije u dvorani Doma sindikata, načiniti sliku "Govori Matija Bećković", a kako je to Milić zapisao u svojoj spomen-knjizi, Matija je banuo kod njega u atelje zajedno sa Jevgenijem Jevtušenkom. Bilo je to, po Miliću, 1966. godine. Onda, tu je Olja Ivanjicki, pa Aleksandar Tomašević, Mića Popović, Ljuba Popović, Kosta Bradić, Laza Vozarević, a komšija Miloš Ćirić će mu napraviti prvi edž libris u životu, dok će jednog dana u njegov dom banuti sa ženom Petar Lubarda i doneti na poklon sliku "Bik", s posvetom:
Matiji Bećkoviću
srdačno i prijateljski
Petar Lubarda...

NARUDžBENICA
Monografija ”Matija” može da se naruči na mejlove pravoslavnarecŽyahoo.com, orpheusŽsbb.rs ili na telefone
021/528-570, 458-528, kod predstavnika u Beogradu 064/167-2365.

(Nastaviće se)