Pod okom saveznika

 VLADA Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca imenovana je ukazom regenta 20. decembra. U njoj su bili: 12 Srba, 5 Hrvata, 2 Slovenca, 1 Crnogorac i 1 musliman. Zasedanje Narodne skupštine započelo je 27. decembra, a dva dana kasnije pročitana je Izjava vlade o proglašenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Ujedinjenje je naišlo na različit odjek u drugim državama. Francuska, kao srpski saveznik, zalagala se da Srbija, po pravu pripadnika pobedničke strane, ravnopravno učestvuje na Mirovnoj konferenciji. I Engleska i SAD, iako opterećene uticajem i snaženjem Italije u Sredozemlju, pa i prodorom u jugoslovenske oblasti, podržavaju pravo naroda na samoopredeljenje.
Vatikan nije uspeo da održi Austro-Ugarsku monarhiju i od samog početka bio je veliki protivnik Kraljevine Srbije, a takođe i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. U želji da sačuva Austro-Ugarsku, Vatikan je, u ime navodne "zaštite vere i civilizacije", hteo da se vaspostavi neka vrsta unije u srednjoj Evropi, s habzburškom dinastijom na čelu.
Bugari nastoje da ojačaju vojnu moć svoje pobeđene države, propagandom da su Srbi "opaki narod". Rumunija dovodi vojsku prema mađarskoj granici i srpskom Banatu. Mađarska je pobeđena, isto onako kao i Austrija. Dok Grčka nastoji da pomeri svoje severne granice, dotle Albanija podržava i podstiče kačake (naoružane družine) da upadaju na Kosovo i Metohiju i čine zulume.
Primer Crne Gore je sasvim drugačiji. Podgorička skupština, posle novembarske, kada je doneta odluka o priključenju Srbiji, sastajala se još dva puta, a poslednji put krajem januara 1919. Tema je bila funkcionisanje organa vlasti, koja je iz suverene državne, trebalo da se transformiše u lokalnu.
Ovaj period karakteriše se i političkim nemirima u Crnoj Gori. Tako je na Božić 1919. izbila pobuna koja je trebala da minimizira odluke Podgoričke skupštine, uz pretnju da se razvije u građanski rat. I pobuna Malisora na granici sa Albanijom takođe je usložnjavala političke probleme Crne Gore.
U pobuni koja je izbila 9. februara 1919. u severnoj Crnoj Gori, a takođe i u Metohiji, Đakovici i Peći, ponovno uplitanje Italije bilo je vrlo vidno. Pred Mirovnu konferenciju u Parizu izvesni diplomatski krugovi postavili su dilemu: da li je Crna Gora odista želela da se ujedini sa Srbijom, što je usporilo odluku velikih sila o priznanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Jer, Beogradskim paktom od 1. decembra 1918. Crna Gora nije postala sastavni deo Kraljevine Srbije, već države SHS.
Srbija je bila prinuđena da prva, 28. decembra 1918. prekine diplomatske odnose sa izbegličkom crnogorskom vladom, jer su to zahtevale i ostale države, prvenstveno Francuska, Kanada, SAD i Engleska. Prekidom diplomatskih odnosa prestala su i dotadašnje uplate dvoru i izbegličkoj crnogorskoj vladi redovnih finansijskih primanja. Na osnovu odluke Međusavezničke komisije u Versaju Crna Gora je od 4. novembra 1918. zaposednuta od strane francuskih trupa (Cetinje i Bar); italijanskih (Bar, Vir, Kotor i Ulcinj); engleskih (Vir); američkih (Cetinje, Podgorica, Kotor i Zelenika) i srpskih trupa (Cetinje, Podgorica, Kotor i dr.) koje su, međutim, u Crnu Goru ušle prve, još 23. oktobra 1918. Na čelu savezničkih trupa nalazio se francuski general, sa štabom u Kotoru.
Na Konferenciji mira u Versaju, koja je počela 18. januara 1919. godine učestvovala je i delegacija Kraljevstva SHS. Italija je nastojala da odloži priznanje nove države, jer je okupirala i izvesne "jugoslovenske oblasti". Engleska je zadržala stav o nužnosti Habzburške monarhije, kao uslov stabilnosti srednje Evrope, a posebno kao brana uticaju boljševičke Rusije, dok se stav Francuske lomio između želje da Srbija ostvari prava posle pobede, i nezameranja prema Italiji.
Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, prema popisu od 31. januara 1921. imalo je blizu 12 miliona stanovnika (Srba - 61 odsto) sa blizu 247,5 hiljada kvadratnih kilometara, što je po prostranstvu činilo najvećom zemljom na jugoistoku Evrope.
Možda je najbolju kritičku ocenu ujedinjenja dao vojvoda Živojin Mišić koji je 1920. posetio izvesne hrvatske krajeve, te je regentu Aleksandru, posle toga, izneo svoje utiske:
"Iz svega što sam čuo i video, ja sam duboko zažalio što smo se mi, na silu Boga, obmanjivali tamo nekom idejom bratstva i zajednice... Svi oni misle jedno, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala... Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti!"
Na pitanje regenta kako odrediti nove granice, Mišić je predložio da se uzmu u obzir običaji, istorija, tradicije, najzad i opredeljenje naroda. Regent je primetio da bi to gurnulo Hrvate u naručje Italijanima, posle čega je Mišić rekao:
"Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti. To su ljudi svi odreda prozirni kao čaša: nezajažljivi su u tolikoj meri, lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca i samoživih ljudi... Ne zaboravite, Veličanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se i Vi, i naša pokoljenja, ljuto kajati!"
Kraj