Spasenje u zatvoru

 LUCI Mevorah nastavlja priču o bekstvu iz Beograda i lovu na Jevreje u Prištini, odakle su morali nazad:
- Sutradan smo morali da se ukrcamo u voz. Žandar nas nije napuštao. Nije bio italijanski žandar već Šiptar.
U tom istom kupeu bio je i jedan železničar. Voz je krenuo i žandar je otišao, verovatno u klozet. Železničar nas je pitao: "Šta ste vi uradile, kad vas prati žandar?" Majka kaže, mi smo Jevreji, pobegli smo, ali su nas uhvatili. Na to je on rekao: "Nemojte natrag, ubiće vas. Sada dolazi selo Lipljan u kome voz stoji jedan minut, tek što nismo stigli. Vi izletite napolje i sakrijte se iza stanične zgrade. Ja ću vam baciti kofere kroz prozor. Voz će da krene, neće žandar ni stići da dođe do kupea."
Naravno, poslušale smo ga, bio je to korak očajnika. Bilo nam je svejedno da li će nas upucati na stanici u Lipljanu ili će nas voditi u Beograd. Iskočile smo iz voza, ali je majka pre toga rekla železničaru: "Nisu nam potrebne nikakve stvari, molim vas uzmite ih, nosite to svojoj porodici". "Dobro, ne brinite" - odgovorio je on. Voz je počeo da usporava, mi smo iskočile iz voza, sakrile se iza stanične zgrade i čule smo tresak kofera koji su ispadali kroz prozor na peron. Žao mi je što nisam tog čoveka nikada više srela. On je bio Srbin, železničar koji je samo stigao da nam kaže da su oni, Srbi, ostali bez plata i da uvek mora po jedan od njih da putuje u Srbiju da bi podigao plate za sve svoje drugove.
I zato, kada je voz iz Lipljana otišao, videle smo kako peronom ide jedan mladi čovek i pored sebe gura bicikl. Kada je video da uzimamo naše kofere, prišao je i pitao: "Jeste li vi porodica Mevorah?" - Jesmo. Kaže: "Mene je poslala Jevrejska opština da biciklom odem do Lipljana i sustignem voz. Nažalost, nisam stigao, voz je već bio otišao. Bilo mi je rečeno da na španjolskom vičem - "Koga ovde ima od Jevreja neka siđe"...
To su bili sefardski Jevreji. Mnogo su govorili starim i sa lokalnim rečima pomešanim španskim jezikom koji su Jevreji izgnani iz katoličke Španije doneli na Balkan. Taj mladić se zvao Solomonović, sada živi u mestu Kidronu u Izraelu i obrađuje svoje imanje.
On nas je obavestio da u Lipljanu žive dve jevrejske porodice. Jedna se zvala Solomonović i nije bila u rodu sa mladićem, a druga Levi. Solomonovići su bili imućniji, imali su bakalnicu. Levijevi su bili veoma siromašni i baš oni su nas odmah primili od sveg srca.
Posle nedelju dana, uz pomoć naših domaćina, saznali smo da moj stric Samuilo Mevorah nije u Prištini, nego u Prizrenu. Prizren je takođe bio pod italijanskom vlašću u tadašnjoj velikoj Albaniji. Stric se nastanio kod jedne srpske porodice, jer mi Jevreji smo mogli da tražimo podršku i zaštitu, ili ljudski prihvat, samo kod Srba u Prizrenu. Znali smo da smo među njima sigurni. Posle smo videli da je srpska zajednica u Prizrenu bila veoma kompaktna i međusobno prijateljski povezana.
Albanci su se u to vreme na Kosovu jako osilili, osetili su da je došlo njihovih pet minuta. Italijani su imali opšti nadzor, a policiju su sačinjavali Albanci. Srbi su bili ugroženi, bili su podređeni i pomalo zastrašeni. Mi smo se smestili u kuću zajedno sa stricem, kod istih ljudi. Porodica se zvala Petrović i sastojala se od bake, majke i dvoje dece. Jedno dete više nije bilo dete, bio je student medicine, zvao se Dobrivoje Petrović. Majka se zvala Lepa. Živeli smo skriveno i uopšte nismo izlazili na ulicu.
Međutim, u vazduhu se osećala opasnost. Moj stric je rekao da se više ne oseća sigurnim i da bi bolje bilo da se raštrkamo. U Prizrenu smo prezimili i u proleće 1942. on se preselio u jednu malu sobu na drugom mestu.
Posle dva-tri dana italijanski žandari su došli po nas i odveli nas. U zatvoru smo provele skoro dva meseca.
Posle nekoliko dana u zatvoru smo čuli da je, u stvari, Gestapo iz Kosovske Mitrovice prešao granicu i u Prištini pokupio dvadesetak jevrejskih porodica iz Srbije, begunaca iz Beograda.
Zatvoreni smo 14. marta. Pošto smo u zatvoru čuli šta se desilo grupi iz Prištine, mi smo tada zamolili Italijane da nas ne vrate u Beograd. Odabrali smo malu delegaciju i tražili razgovor sa komandantom karabinjerije. On ih je primio. Objasnili su mu da mi pod nemačkom okupacijom živi ostati nećemo i da ih molimo, ako moramo da umremo, da nas ovde ubiju, da nas bar poštedi putovanja do logora. Onda je on delegaciji rekao da on to sve zna i da nas zadržava u zatvoru dok ne prođe opasnost, da smo najbolje skriveni u njihovom zatvoru, a da će nas posle toga transportovati kao internirce u "confino libero" u Albaniju. To je značilo da ćemo biti na slobodi u određenom mestu koje ne smemo da napuštamo.
Luci je potom opisala život u konfinaciji u mestu Kavaja i skrivanje po planinskim selima kada su u jesen 1943. Nemci zavladali Albanijom posle kapitulacije Italije. Posle njihovog povlačenja, ona, sestra i majka su se vratile u Beograd gde je stigao i otac iz zarobljeništva. Bili su jedna od malobrojnih porodica čiji su svi članovi preživeli.

PRIŠTINA
U prištinskoj jevrejskoj opštini loše je odjeknula vest da su uhvatili porodicu Mevorah. U Prištini je postojala relativno jaka jevrejska opština, koja je prihvatala izbeglice iz Srbije.
- Kada su čuli da su nas uhvatili i da nas vraćaju, nastalo je očajanje. To je bio znak da će se i drugima to dešavati, priča Luci.
(Nastaviće se)