Nemci praznih ruku

 Dr Isak Eškenazi, nosilac Albanske spomenice, rezervni potpukovnik i šef jevrejske Sanitetske službe pod okupacijom, pobegao je iz Beograda u poslednjem trenutku, vodeći osam članova familije, a među njima jednu baku i dve devojčice. Poslednju noć u Beogradu proveli su raštrkani kod srpskih prijatelja.
- Zadužen važnom funkcijom, bio sam donekle, ali, razume se, samo privremeneo, pošteđen od odvođenja u logor, a s druge strane toliko zauzet da nisam imao vremena niti moći da se bavim spasavanjem svoje porodice i sebe - ispričao je dr Eškenazi.
- Sa više strana mi je stavljeno do znanja da je krajnje vreme da se „izgubim“. Međutim, bio sam do krajnje mere fizički i nervno iscrpljen, tako da sam najzad rešio da ostanem bar nekoliko dana kod svoje kuće radi odmora. Istog dana me je posetio policijski agent da vidi da li sam još tu.
- Posle toga ponovo sam se vratio na dužnost, ali jedan događaj me je najzad naterao da se trgnem iz apatije. U kancelariji jevrejske sanitetske službe bila su ostala još dva administratora. Doznadoh da je dolazio komesar za Jevreje Egoni i da je odveo obojicu u logor.
- Sutradan odem u komesarov štab i naiđem na jednog činovnika beogradske policije koji je bio pridodat komesaru. Objasnio sam da želim da razgovaram sa komesarom, na što je odmah rekao: „Nemojte ići, ljut je na vas, hteo je i vas juče da odvede.“ „Zašto?“, upitah ga. „Zato što vam beže lekari i drugi.“
- To je bio momenat kada sam uvideo da je kucnuo dvanaesti čas.
U Beogradu je postojala Bolnica trgovačke omladine, legat bogataša Nikole Kike. Ostavio ju je pod uslovom da njegov rođak Dragi Naumović, bivši činovnik Ministarstva finansija, bude doživotno administrativni upravnik te bolnice. Naumović je bio moj prijatelj, te sam ga zamolio da me smesti u bolnicu. On je bez daljeg pristao da me primi. Tada još nisu kupili Jevreje po bolnicama, te sam mogao da budem miran.
- U međuvremenu se pojavila dr Rut Bondi. To je bila emigrantkinja iz Nemačke, starija žena, koja je prošla kroz sve zemlje, od Nemačke do Jugoslavije, bežeći ispred Hitlera, žena s mnogo iskustva za onakva vremena. Ona se u Beogradu brzo snašla, išla je ulicom u nekoj čudnovatoj crnoj haljini s velikim srebrnim krstom na grudima, glavu je bila povezala tako da je odavala izgled nekog specijalnog reda milosrdnih sestara.
- Ona je pronašla „fabrikanta“ lažnih legitimacija i s njim utvrdila cenu za osam legitimacija od 200.000 dinara (oko 4.000 dolara). Kad je završila sve pripreme, jednog dana mi najavi da ćemo sutra na put.
- Policijski čas za Jevreje je počinjao u šest, i baš tada je stigla pomenuta gospođa Bondi u zatvorenom fijakeru. Odvezao sam se u Bosansku ulicu u kuću „fabrikanta“ legitimacija. Posle večere, a pre osam sati, on me odvede na prenoćište u kuću svoje sestre, u neposrednoj blizini železničke stanice.
- Za to vreme moji su iznosili stvari iz stana, što je bilo vrlo teško i opasno. Jevreji sa koferima na ulici bili su sumnjivi. Na put je nošen minimum stvari, a ostalo se smeštalo kod sigurnih prijatelja. Teškoća je bila utoliko veća što su kućni nastojnici bili mahom u vezi sa Gestapoom.
- To poslednje veče moja tašta, svastika, moja žena i kćerka prenoćile su u stanu naših odličnih prijatelja, plemenitih gospođa Desanke Novaković i njene sestre Ruže Pribičević, udove Milana Pribičevića, u Birčaninovoj ulici. Moja šurnjaja sa dvema devojčicama kod trgovca Karamića u Ulici kraljice Natalije, a ja kod sestre „fabrikanta“ isprava.
- Posle rata 1945. godine, kada sam se vratio u Beograd, doznao sam da je onog jutra, 8. novembra, kada smo već bili u vozu i udaljeni nekoliko sati od Beograda, došao jedan nemački oficir s vojnicima u moj stan da me vodi u logor. Kada je video da je stan prazan, samo je rekao: „Der Gauner ist davon gelaufen“ (mangup je pobegao). Istog dana uveče, kada smo već stigli u Niš, dolazi policija u stan gospođe Novaković i Pribičević sa optužbom: „Vi krijete Jevreje.“ One su već bile dovele stan u red, tako da policija nije mogla da naiđe na neki trag. Očevidno su neki „dobri ljudi“ primetili da su u tu kuću Jevreji unosili kofere, pa su javili policiji.
- Na ŽelezniČkoj stanici su stalno patrolirali policijski agenti od kojih su me mnogi poznavali, pošto su često dolazili u našu ustanovu. Pored te prve barijere, u našem bekstvu su postojale još mnoge druge: kontrola isprava uz put, prenoćište u Nišu itd.
- Voz je polazio u šest časova ujutru. Želeo sam da bude ružno vreme, da se otvore nebesa, računajući da su i ti policijski agenti od krvi i mesa, i da će ih valjda mrzeti da u nedelju ustanu tako rano i izađu po takvom vremenu. Nebesa se nisu otvorila, ali je, na moju veliku radost, kiša padala.
U nastavku je dr Eškenazi ispričao kako su preko Kuršumlije i Skadra dospeli do Crnogorskog primorja i Dalmacije, i najzad u „slobodnu konfinaciju“ u Italiji.

ZASEDA U ALBANIJI
NIKADA se nisam plašio za svoj život. Sećam se jedne vrlo teške situacije iz moje prošlosti. Prilikom prelaza preko snežne Albanije sa srpskom vojskom, novembra 1915. godine, napala nas je veća grupa albanskih kačaka sakrivenih iza busije. Ja sam se tada u dva maha nalazio u grupi iz koje su oko mene padali mrtvi i ranjeni, ljudi i konji.
Ležao sam na zemlji očekujući svakog sekunda svoj red. Tada sam sa revolverom u ruci bio spreman da se dokusurim ako bih bio ranjen, da ne bih pao živ u ruke kačaka. I tada ja nisam zadrhtao, niti se naježio, ni uplašio, već jedina pomisao koja me je mučila bila je: „Šta će moji roditelji bez mene?“

(Nastaviće se)