Svi u tri forda

 UTICAJ turskog nasleđa na Balkanu, nakalemljen na elemente zapadnoevropske politike, koju su doneli nemački prinčevi, a koje su opet izabrale velike sile da vladaju novim balkanskim državama, značili su samo uvod u neumitno pretvaranje autoritarizma u diktaturu. Možda bi nove vođe stvorile i totalitarne režime da su raspolagale većim bogatstvom, a ovako je bilo najvažnije da očuvaju državu i, naravno, mesto na njenom čelu. U ovom feljtonu objavićemo najinteresantnije delove priloga profesora američkih univerziteta, koji su proučavali "fenomene" Zogua, Borisa, Ataturka, Aleksandra, Pavelića, Hodžu, Tita, Živkova, Papadopulosa, sve do Miloševića.
Kada je u novembru 1912. godine grupa intelektualaca, plemenskih vođa i bivših otomanskih zvaničnika proglasila nezavisnost Albanije, delimično su bili motivisani strahom. Plašili su se da će, ako odmah ne ustanove zaseban politički identitet, zemlje naseljene Albancima biti rasparčane između učesnika Prvog balkanskog rata.
Nije bilo nikakve centralizacije, jezičkog ili religijskog jedinstva, nije postojala osvešćena klasa kao predvodnik, nije bilo stranog intelektualnog podstreka, pa čak ni raširenog nezadovoljstva zbog vladavine stranaca.
Domaće okolnosti i svesna politika Otomana stvorili su podeljenu naciju. Regionalno, i donekle jezički, Albanci su bili podeljeni između Toska na jugu i Gega na severu; postojale su četiri glavne religijske grupe - muslimani suniti i bektaši, katolici i pravoslavci. Društveno i ekonomsko nejedinstvo je bilo moguće zbog koegzistencije tri suprotstavljene civilizacijske faze - planinska plemena na severu, feudalni begova na jugu i obrazovanija i urbanizovanija, ali uglavnom nenaoružana populacija helenske i katoličke orijentacije.
Po završetku Prvog svetskog rata, Albanija je bila suočena sa možda najtežim problemima od svih evropskih država.
Osim nejedinstva, Albanci su imali i nasleđe Otomanskog carstva, koje je podrazumevalo snažno nepoverenje prema vladi i gradovima, združeno sa lukavošću kojom su nastojali da izigraju vlasti - nešto što se nije smatralo samo normalnim već i vrednim hvale.
Početkom dvadesetih godina, preko 90 odsto stanovništva se bavilo poljoprivredom, a ipak je samo devet odsto zemlje bilo obradivo. Industrija je bila ili nepostojeća ili se svodila na zanatstvo. Mineralni resursi su bili zapostavljeni, a sredstva prevoza su bila primitivna. Na ono malo puteva što je postojalo, prevoz u nečemu što je imalo točkove bio je moguć samo tokom leta.
Albanija je sasvim preskočila doba železnice i svoj prvi voz dobiće tek posle Drugog svetskog rata. Celokupan vozni park države u ranim dvadesetim godinama sastojao se iz tri bedna stara "forda", koje je za sobom ostavila američka humanitarna misija.
To su bili izazovi koji su stajali pred Ahmedom Zoguom, koji je dominirao Albanijom tokom međuratnog perioda i koji je pretvorio Albaniju u svojevrsnu političku i ekonomsku laboratoriju. Uspeo je da stekne prednost formalnog, iako skraćenog obrazovanja. Posle očeve smrti 1908. godine, sa samo trinaest godina poslat je u Istanbul kao neka vrsta taoca. Tamo je pohađao Licej Galatasaraj za plemstvo, posle čega je kratko vreme proveo u školi za oficire u Bitolju.
Kasnije je stekao dodatno vojno iskustvo u borbama sa Srbima i Crnogorcima u balkanskim ratovima i tokom podrške princu Vilhelmu od Vida. Nemačkog princa su evropske sile odabrale da vlada Albanijom delimično i zbog nepoverenja prema nekima od osnivača Albanije.
Za vreme Prvog svetskog rata, Zogu se sasvim uključio u političke intrige i delimično u vojne manevre. Uglavnom je podržavao Austrougarsku zbog njene stalne podrške velikoj nezavisnoj Albaniji, kao što je podržavao i Vilhelma od Vida, koji je otišao septembra 1914. posle ne baš uspešne šestomesečne vladavine.
Austrijanci su 1916. godine postali sumnjičavi i odlučili su da sklone Zogua sa scene. Želeći da na neki način izvuku korist nakon rata, dali su mu čin pukovnika i pozvali ga u Beč da primi odlikovanje i prisustvuje krunisanju cara Karla te godine. Kada se našao tamo, predočili su mu da će tu biti gost vlade do kraja rata.
Zogu, naočit, mlad i prilično misteriozan pukovnik sa brdovitog Balkana pametno je iskoristio vreme provedeno u Beču upoznajući se sa društvom i kulturom Zapada, kao i sa načinom na koji su uređeni zapadni politički sistemi.
U Beču je naučio da poštuje spoljnu ustavnost i formu u politici. Vreme provedeno u Beču znatno je doprinelo političkoj dvojnosti ustavnosti Zapada i modifikovanog despotizma kojima se služio u budućnosti.
Ovoj dvojnosti dodao je svoju inteligenciju i duboko poznavanje Albanaca, kao i svoju karakterističnu ličnost. Bio je tih, dostojanstven i u svim okolnostima je potpuno vladao sobom. Kada se, međutim, pojavila politička opasnost, postao je strastveno sumnjičav prema svojim političkim rivalima.

UMRO U IZGNANSTVU
ROĐEN 8. oktobra 1895. godine kao sin muslimanskog plemenskog vođe, Zogu se probio kroz mučno polje albanske politike i postao premijer 1922. godine, predsednik 1925, i kralj 1928.Pošto se oženio Geraldinom Aponji 1938. godine, svrgnuo ga je sa prestola Musolini 1939, a umro je u izgnanstvu u Francuskoj 9. aprila 1961. godine, ostavivši iza sebe sina, Leku I.

NARUDŽBENICA
KNjIGA "Balkanski diktatori" može se kupiti u knjižarama "Mamut" i drugim bolje snabdevenim, ili da se naruči na i-mejl pretplata@ips.rs i telefon 011/3715-000.
(Nastaviće se)