Zlatom kupio mir

UPRKOS povremenim taktičkim povlačenjima, Zogu je imao reputaciju neustrašive ličnosti. Još jedna urođena sposobnost bio je talenat da uoči i iskoristi slabosti drugih. Nedostatak političkih skrupula već ga je ranije naterao da se bori nekada protiv Srba, Turaka, Austrougara, princa od Vida i sopstvenog prilično koristoljubivog rođaka Esada-paše, a nekada za njih. Jedino je sa Italijanima bio dosledan - nikada se nije borio za njih.
Njegova najveća mana, ona koja mu je donela najviše problema, bila je nesposobnost da proceni svoje potčinjene i nevoljnost da se reši lojalnih saradnika čak ni onda kada bi se pokazalo da su štetni po njegovu karijeru. U svom ličnom odnosu sa narodom, Zogu je imao iskrenu želju da ugađa, što ga je ponekad dovodilo u situaciju da objavi neku velikodušnu doktrinu koju kasnije nije mogao ili želeo da sprovede u delo. Ipak, bio je obdaren mnogim kvalitetima koji su bili potrebni za uspeh u jedinstvenoj situaciji u kojoj se Albanija našla 1919. godine.
Kao i u usponu svakog političara, okolnosti i čista sreća igrali su značajnu ulogu u karijeri Zogua. U Albaniju se vratio 1919. godine i zbog kontrole nad velikim brojem naoružanih ljudi, što je nezamenljiv kvalitet u albanskoj politici do današnjeg dana, odmah je postao bitan činilac. Učestvovao je na kongresu u Lušnji, koji je rezultirao prvom posleratnom albanskom vladom sastavljenom u zemlji.
Zogu je preuzeo kontrolu nad vladinim skromnim snagama kojima je pridružio ljude iz plemena kojim je upravljao. Pomogle su mu okolnosti pre svega u Italiji, te je mogao da umaršira u Skadar kada su otišli Francuzi i, posle malo puškaranja, u Valonu kada su je napustili Italijani. Iako je u ovim događajima bilo vrlo malo borbe, Zoguova reputacija i mit o albanskim pobedama rasli su sa svakom epizodom. Sa povlačenjem Jugoslovena, posle pritiska Zapada i samog Zogua, Albanija je najvećim delom oslobođena, pri čemu je zasluga pripala najviše Zoguu.
Albaniju su potresali državni udari i nemiri čiji su uzroci ležali u činjenici da plemena nisu želela da se povinuju centralnom autoritetu. U takvoj atmosferi Zogu je iskoristio svoj nagomilani vojni i politički kapital već u novembru 1920. godine kako bi postigao pad Delvinine vlade, a onda je doprineo da se formira nejasna politička grupa pod nazivom "klika". U osnovi, ona je bila suprotstavljena onima na vlasti, ko god oni bili, a glavni cilj je bio stvaranje koristi svojim članovima bilo kojim raspoloživim sredstvima.
PoŠto je klika ubrzo raspršena, bio je primoran da pristane na položaj ministra rata u režimu kojim je rukovodio Pandeli Evanđeli. Evanđeli je opstao samo dva meseca pre nego što ga je jedan od regenata prisilio da da ostavku tako što je u njegovu spavaću sobu poslao odred naoružanih ljudi koji su ga probudili gurajući ga puškama. Premijer je mudro podneo ostavku i pobegao iz prestonice na konju.
Zogu, koji je bio odsutan jer se borio protiv pobunjenih plemena na severu, umarširao je u grad, zbacio one koji su sklonili Evanđelija i postavio Džafer-bej Ipija, marionetskog premijera. Proterane plemenske vođe sa Kosova još su zamerali Zoguu nedostatak entuzijazma za iredentizam, a malobrojna inteligencija školovana na zapadu plašila ga se kao beskrupuloznog, neobrazovanog gorštaka sklonog despotizmu. Zoguu su preostali jedino feudalni begovi iz centralnog i južnog dela i malobrojne plemenske vođe sa severa na koje je još imao uticaja.
Plemenskim vođama su dati činovi pukovnika u vojsci, kao i redovna plata. Svakog meseca su grupe teško naoružanih gorštaka silazile u prestonicu i preuzimale svoje zlato po odobrenju Ministarstva rata. Plemenske vođe su u suštini bile plaćene da ne napadaju vladu. Oni su polagali zakletvu lično Zoguu, a ne državi - jer je to još bila strana zamisao većini vođa sa severa.
Zogu je uveo nekoliko novina. Jedna je bila da razoruža plemena za koja je mislio da ne može na njih da se osloni. Bio je to hrabar potez. Ne sme se potceniti značaj oružja kod gorštaka što se veoma malo promenilo u 21. veku, jer sa jedne strane ono je predstavljalo alat za život, a sa druge slobodu, čast i jedinu zaštitu od domaćih i stranih neprijatelja. Potez se vremenom pokazao kao uspešan, ali je 1922. godine bio jedan od uzroka brojnih oružanih pobuna kada su ustanici marširali na prestonicu. Iako je cela vlada pobegla na jug, u Elbasan, Zogu je, pokazujući zavidnu hrabrost, ostao samo sa svojom ličnom gardom da brani Tiranu. Zasigurno bi bio nadmoćno poražen da nije bilo lične intervencije britanskog izaslanika, ser Harija Ejrza. Zogu je formirao vojni sud i po brzom postupku se rešio trideset dvojice pobunjenih plemenskih vođa, čime je na sebe navukao brojne krvne osvete.

NARUDŽBENICA
KNjIGA "Balkanski diktatori" može se kupiti u knjižarama "Mamut" i drugim bolje snabdevenim, ili da se naruči na i-mejl pretplata@ips.rs i telefon 011/3715-000.
(Nastaviće se)