Jači i od ustava

SVIMA je bilo jasno da je Zoguov cilj bilo uspostavljanje nešto autoritarnijeg sistema kako bi se okončala vladavina haosa u Albaniji. Kneževina je do tog trenutka bila sasvim preplavljena otomanskim nasleđem u Albaniji. Administracija je bila preopterećena činovnicima koji nisu radili ništa drugo do nadgledali masovnu korupciju koja je trajala od turskih vremena. Prve albanske vlade bile su netolerantne, ugnjetavačke i nasilne i bile su optuživane za brojne atentate i pokušaje atentata nad građanima i strancima, za koje su najverovatnije i bile krive. Sve to je uplašilo investitore i međunarodne institucije bez čije pomoći Albanija nije mogla da se izdigne iz ekonomske močvare.
Zogu se nadao da će njegovoj ličnoj vlasti kao i stabilnosti u zemlji koristiti ako potpuno ukloni pređašnji sistem. Tada su se protiv Zogua okrenuli lokalni vojni zapovednici i policijski zvaničnici, stvarajući krizu vlade. On je prihvatio neobičan kompromis: zadržao je poziciju premijera, ali je napustio kritično mesto ministra unutrašnjih poslova i bio je primoran da proširi vladu kako bi u nju ušli i neki njegovi neprijatelji.
Pozicija ministra unutrašnjih poslova rotirala se svakih nedelju dana, čime je svaki član vlade imao tu funkciju na sedam dana. I mada je ovo bilo zamišljeno kao privremena mera do državnih izbora, za nekoliko meseci, prirodni rezultat ovoga je bio da je svaki naredni ministar koristio mandat da razreši dužnosti ljude koje je postavio njegov prethodnik.
Zogu je za dlaku izbegao atentat dok je očajnički pokušavao da sastavi novu vladu. Dok se 24. februara 1924. godine peo stepenicama parlamenta, nekoliko puta ga je ustrelio Bećir Valter, pristalica jednog od njegovih političkih rivala. Ranjen u šaku i bedro, Zogu je teturajući se ušao u zgradu sa pištoljem u ruci i seo u odeljak za vladu. Situacija u parlamentu je, prirodno, bila napeta, jer su svi prisutni bili naoružani. U foajeu je nastavljena pucnjava između Valtera i Zoguovih sledbenika. Valter se zatim zaključao u kupatilo, gde je pevao patriotske pesme i pucao kroz vrata. Kada je napadač napokon savladan, Zogu je sa svog mesta glasno rekao:
“Gospodo, nije prvi put da se ovako nešto dešava. Molim svoje prijatelje da sačekaju i kasnije se time pozabave.” Verovatno je time sprečio opšti pokolj u dvorani parlamenta.
Zogu je privremeno bio sklonjen u stranu, delom zato što mu je trebalo vremena da se oporavi, a delom jer je albanski običaj krvne osvete zahtevao da ne napušta kuću dok se ne osveti nepravda koja mu je učinjena. Pod tim okolnostima smatrao je da je najbolje da napusti mesto premijera, pošto je ubedio regente da imenuju njegovog budućeg tasta, Ševćeta Verlaćija. Međutim, vlada je bila nestabilna i nemoćna. I na severu i na jugu je raslo nezadovoljstvo. Iredentisti su raspirivali ove nemire, nadajući se da će zameniti Zogua nekim ko će se više baviti pitanjem ujedinjenja Albanije i Kosova.
Ova suprotstavljenost Zoguu ujedinila se posle ubistva Avnija Rustemija 5. maja 1924. godine. Rustemi, koga je Zogu krivio za pokušaj atentata u maju, bio je osnivač prozapadnjačke grupe “Baškimi” i vođa Demokratske stranke, episkopa Fana Nolija. Jasno je da je Zogu bio odgovoran za ubistvo.
Vojni i žandarmerijski zapovednici, kao i neki od ključnih severnih vođa, pridružili su se Noliju i demokratama i obnarodovali ustanak. Vlada je 1. juna objavila generalnu mobilizaciju, ali je ubrzo otkrila da je malo ko preostao da se mobiliše. Premijer je podneo ostavku, a od četiri člana regentskog saveta jedan je podneo ostavku a tri su pobegla. Dok se sedam hiljada ustanika približavalo Tirani, Zogu se povukao sa svojih šest stotina gardista i otišao u Jugoslaviju.
Dok je Zogu bio u Beogradu, Fan Noli, diplomac sa “Harvarda” i osnivač Albanske pravoslavne crkve u Americi, organizovao je vladu, ali njegove reforme nikada nisu sprovedene.
Zogu u međuvremenu nije bio besposlen. Brzo je sakupio vojnu silu koja se sastojala od njegove garde, lojalnih plemena, jugoslovenske vojske i jednog kontingenta tada formalno nepostojeće beloarmijske vojske barona Vrangela. Do kraja decembra 1924. godine, Zogu je marširao nazad u Albaniju, a Tiranu je preuzeo do Božića. Odmah je krenuo da likvidira one koji su mu se suprotstavljali, a korišćenjem sistema “novac za mir” potkupljuje one koji su bili neutralni.
Ponovo je sazvao ustavotvornu skupštinu izabranu 1923. - naravno bez nezgodne opozicije. Krajem januara 1925. ovo telo je donelo republikanski ustav koji je spolja umnogome podsećao na američki, ali je u albanskoj verziji skoro sva vlast smeštena u ruke predsednika, čiji je mandat trajao sedam godina, a nosio je funkciju predsednika vlade i šefa države.
Tada je vojska od pet hiljada ljudi, koja je bila rasadnik političara i veliki izvor opozicije prema Zoguu, zamenjena manjom i neformalnijom milicijom. Tako bi Zogu, sa svojom gardom od dve hiljade ljudi, bio najveća vojna sila Albanije. Ustavotvorna skupština je takođe dekretom ustanovila zakon koji je zvanično bio namenjen borbi protiv izdajničke propagande, ali je u stvarnosti omogućavao Zoguu da zatvori osobe protiv kojih sud nije našao dovoljno dokaza. Ovaj zakon je, premošćujući uobičajene pravne postupke, dao Zoguu veću vlast od one koju mu je pružao ustav.

NARUDŽBENICA
KNjIGA "Balkanski diktatori" može se kupiti u knjižarama "Mamut" i drugim bolje snabdevenim, ili da se naruči na i-mejl pretplata@ips.rs i telefon 011/3715-000.
(Nastaviće se)