Musolini zapretio

 ZARAD stabilnosti, Tirana, koja je statutom iz Lušnje bila proglašena privremenom prestonicom, postala je trajni glavni grad. Zbog blizine grada njegovoj plemenskoj oblasti Mat, Zogu je tom odlukom stekao osećaj sigurnosti. To nije bio prirodni izbor za glavni grad, s obzirom da je 1912. godine bio jedva nešto više od velikog muslimanskog sela od dvanaest hiljada stanovnika. Sastojao se od bazara, gde su prestupnici protiv mira vešani, četiri džamije, nekoliko kasarni i izvesnog broja poslanstava. Tirana je odavala utisak grada zahvaćenog zlatnom groznicom na američkom zapadu kasnog devetnaestog veka, sa svojim salonima, kockarnicama i sveprisutnim pištoljima i opasačima.
Dve nenametljive zgrade, koje su poticale iz turskih vremena, postale su predsednički kabinet i Zoguova rezidencija. Odeven u belu uniformu sa zlatnim epoletama tu je primao goste.
Zogu se nadao da će nova republikanska struktura omogućiti stabilnost, ali uskoro je počela da se pojavljuje opozicija. Prve ozbiljne pretnje stigle su upravo iz Zoguove svite i šire familije. Šest meseci pošto je postao predsednik, bio je suočen sa dva pokušaja državnog udara od kojih su jedan smislili predsednik senata i ministar finansija, a drugi njegov zet Čeno-bej, ministar unutrašnjih poslova. Mada su oba pokušaja imala izvesnu podršku plemen Ča, lako ih je sprečio, nakon čega je sledila uobičajena nasilna represija.
Ovi povremeni pokušaji ubistva i manji ustanci nisu bili Zoguovi jedini problemi. Prva ozbiljna pretnja njegovom režimu desila se 1926. godine, kada se suočio sa opštom pobunom koju je finansirao Musolini. Pobunjena plemena su 20. novembra 1926. krenula na Skadar potiskujući pet odreda državne milicije. Zogu je brzo reagovao i prebacivao je jake milicijske snage, kao i pristalice, iz centralne u severnu Albaniju sve dok nije tu imao skoro deset hiljada boraca i nekoliko baterija brdske artiljerije. Poglavice Gege nisu mogle da se nose sa ovoliko nadmoćnom silom, pa je do 2. decembra pobuna slomljena.
Zogu je na sever poslao svog ministra unutrašnjih poslova, Musu Juku, u brzu i nemilosrdnu kaznenu ekspediciju. Juka je spalio određen broj sela i uspostavio specijalni policijski sud koji se bavio masovnim vešanjima i zatvaranjima, osuđujući na smrt čak i nekoliko katoličkih sveštenika koji su priznali da su predvodili grupe pobunjenika. Rim se zauzeo za njih, stavljajući Zogua u prilično neprijatnu poziciju, jer ako bi pomilovao katoličke sveštenike koji su otvoreno priznali krivicu, našao bi se na udaru muslimana koji su se sećali kako je nekoliko godina ranije obesio nekoliko muslimanskih sveštenika zbog njihovog učešća u pobuni.
Dilema je razrešena tipičnim zoguovskim kompromisom - preinačio je kazne dvojici sveštenika, ali kako bi zadovoljio domaće zahteve, hitro je doveo četvrtog, za koga je malo ljudi znalo da je uhapšen, i obesio ga.
Zogu je bio svestan činjenice da je finansijska podrška neke od susednih zainteresovanih država bila jedini način da reši duboke ekonomske probleme i poboljša političku stabilnost. Obraćanje Italiji za političku i ekonomsku podršku bio je očigledan izbor. Zogu je dugovao zahvalnost Jugoslaviji za pomoć 1924, ali nije verovao Beogradu.
Uspeo je da 1925. obezbedi značajan zajam SVEA, italijanske kompanije za razvoj, koju je kontrolisala država i čiji je zadatak bio da izgradi infrastrukturu u Albaniji. Međutim, sve do pobune 1926. godine odbijao je vojni i politički sporazum koji su tražili Italijani, kada mu je hitno zatrebao novac - za mobilizaciju i opremanje vojske - i politička potpora. Dok su borbe još trajale, 27. novembra 1926. Zogu je potpisao Pakt o prijateljstvu i bezbednosti. Kako je rekao nemački izaslanik u Albaniji, Zogu je shvatao da se “mora poljubiti ruka koja se ne može odseći.”
Musolini se obavezao da će prestati da finansira Zoguove najveće neprijatelje, uključujući kosovarskog vođu Hasan-beja Prištinu, koga je Zogu potom ubio, i prekinuti kontakt sa njima.

HRANA OD MAJKE
ZOGU je s razlogom bio vrlo zabrinut za svoju bezbednost. Postao je vlastiti zatvorenik, provodeći najveći deo vremena zatvoren u pregrejanoj kancelariji, neprestano pušeći. Hranu je dobijao od majke, koja mu ju je slala iz svoje vile preko puta, pod oružanom pratnjom, u zaključanoj kutiji. U retkim prilikama kada je izlazio iz svoje rezidencije, to je činio obično u društvu majke - jer je ubistvo žena u krvnoj osveti bilo zabranjeno - i pod zaštitom konjičkog odreda koji su činili ljudi iz njegovog plemena Mati. Američki izaslanik je zabeležio kako je atmosfera u Zoguovoj vili nalikovala poslednjim danima carskog Sankt Peterburga, kada je Nikolaj II izlazio u sličnom stilu.

NARUDŽBENICA
KNJIGA "Balkanski diktatori", u izdanju ITS može se kupiti u knjižarama "Mamut" i drugim bolje snabdevenim, ili da se naruči na i-mejl pretplata@ips.rs i telefon 011/3715-000.
(Nastaviće se)