“Spasilac” nacije

 AHMEDA Zogua je koncept monarhije intrigirao odmalena. Veoma se divio Napoleonu i Juliju Cezaru, jer su obojica od republike stvorili monarhiju. Tvrdio je da on samo vraća monarhiju koju je u petnaestom veku uspostavio albanski junak Skenderbeg. Naglašavao je sličnost - obojica su se kao mladići izdigli iz relativne anonimnosti u Matu da vladaju Albanijom. Zogu je čak išao dotle da preinači albansku istoriju i izmisli bračnu vezu između Skenderbegove sestre i jednog od Zoguovih predaka. Kada je postao kralj, uspostavio je Skenderbegov šlem kao nacionalni simbol, sa pridodatim inicijalima “AZ”.
PoŠto parlament nije mogao da menja republikanski ustav, Zogu je u junu 1928. godine poslanike ubedio da izglasaju ustavni zakon kojim sami sebe raspuštaju i proglašavaju izbore za specijalnu ustavotvornu skupštinu. Prvo je pohapšeno nekoliko desetina opozicionih kandidata i zabranjena su politička okupljanja. Po prirodi posrednog izbornog sistema, samo 1.200 članova izbornog veća imalo je pravo glasa, a kako ih je sve odabrala i plaćala vlada, u ustavotvornu skupštinu nije izglasan nijedan zastupnik koji nije podržavao Zogua.
Ustavotvorna skupština se po planu sastala krajem avgusta 1928. godine i prema očekivanju jednoglasno odlučila da se “čuvena kruna istorijskog albanskog prestola nudi Spasiocu nacije pod titulom Zogu I, kralj Albanaca”.
Jugoslavija, koja je vladala nad brojnom albanskom manjinom na Kosovu, ovo je protumačila kao najavu buduće kampanje iredentizma, ali je priznala novi režim - čak pre Britanije i Francuske - kako ne bi olakšavala posao Italiji. Jedini ozbiljan problem dolazio je od Kemala Ataturka, koji je bio ogorčen Zoguovom izdajom republikanske forme vladavine i odbio je da prizna režim.
Monarhistički ustav iz 1928. je ispravio nedostatke koje je Zogu video u republikanskom i predao je svu vlast, jednom čoveku.
Dok je bio predsednik, sudstvo je kontrolisao samo kroz imenovanja i zastrašivanja. Sada su se sudske odluke objavljivale i izvršavale u njegovo ime, lišavajući sudove ono malo nezavisnosti koju su imali. Glavni izvor njegove moći, međutim, bila je izvršna vlast, koju nije delio ni sa kim.
Tokom jedanaest godina kraljevanja, njegova glavna briga bila je održavanje na vlasti. Zbog protivljenja kosovskom iredentizmu, osuđivan je tada, a u nekim krugovima i danas. Njegov stav prema Kosovu ostao je pragmatičan: verovao je da je nerazborito provocirati Jugoslaviju s obzirom na ograničene resurse i protekle napore Albanije da postigne stabilnost.
Dok se Zoguovo obrazovanje može opisati samo kao nepotpuno, bio je dovoljno oštrouman da uvidi da je ključ modernizacije, jedinstva, pa samim tim i stabilnosti, u rukama mlade generacije u državi. Ipak, Albanija nije osnovala svoj prvi univerzitet sve do 1957. godine, ali je za vreme Zoguove vladavine sve veći broj Albanaca slat u inostranstvo na univerzitetsko školovanje.
Do 1938. godine, Musolinijev ministar spoljnih poslova (i zet), grof Galeaco Ćano, došao je do zaključka da Italija nikad neće postići svoj cilj potpune dominacije nad Albanijom dok je Zogu na prestolu. Ćano, koji je bio prilično opsednut Albanijom, zagovarao je invaziju uz korišćenje preterivanja, laskanja i igranja na kartu Musolinijevih strahova. Duče je oklevao, ali, posle ishitrene mobilizacije, italijanske snage su napale Albaniju 7. aprila 1939. godine.
Filipo Anfuzo, Ćanov glavni pomoćnik koji je bio sa grofom kada je ovaj nadletao borbene linije u cilju dobijanja ordena, opisao je operaciju kao aljkav poduhvat. Anfuzo je zabeležio: “Da su Albanci imali makar dobro naoružanu vatrogasnu brigadu, nagnali bi nas natrag u Jadran.”
Italijani skoro da nisu naišli na otpor i uspeli su da za nekoliko dana pregaze čitavu zemlju, a usporavala ih je jedino njihova sopstvena nesposobnost.
Ocene Zogua se kreću od Zogua demona do Zogua nacionalnog junaka. Njegova supruga Geraldina ga je opisala kao Napoleona dvadesetog veka. Italijanski kralj Viktor Emanuel III, koji je postao kralj Albanije posle Zoguovog bekstva, nazvao ga je razbojnikom, a francuski premijer Eduar Daladije video ga je kao gangstera. Albanska socijalistička istoriografija, koja je imala običaj da sve vidi crno-belo, sasvim ga je osudila kao tiranina i feudalnog ugnjetavača.
Zoguovo najopipljivije dostignuće je bilo uspostavljanje u najmanju ruku ograničene političke stabilnosti. Značajno je smanjio vekovnu nezavisnost severnih plemena. Njegov najvažniji doprinos je, međutim, bio manje opipljiv. On je stvorio sredinu koja je bila pogodna za rast albanske nacionalne svesti, procesa koji još traje. Ećrem-bej Vlora, albanski pisac i diplomata, nagoveštava da je Zogu iz feudalizma i plemenskog haosa stvorio ne samo državu, već i naciju

EKONOMIJA
ZOGUOV najveći neuspeh bio je u sferi ekonomije. Bilo je jasno da ekonomski razvoj može da vodi ka političkoj i sveopštoj stabilnosti, ali je isto tako bilo jasno da se opšta ekonomska situacija nije popravila tokom svih oblika Zoguove vladavine.
Samo 4,4 odsto nacionalnog prihoda je 1939. godine poticalo od industrije i još je bilo rašireno duboko siromaštvo.
(Nastaviće se)