“Neutralni” uz Rajh

 KRALj Boris je kao prioritet u spoljnoj politici postavio poboljšavanje odnosa sa Beogradom. On i kralj Aleksandar međusobno su se zvanično posećivali, Bugarska i Jugoslavija su sarađivale na kulturnom i sportskom planu, a Sofija je učestvovala u nizu balkanskih konferencija o saradnji. Ipak, Demokratski blok nije ništa učinio da spreči brutalnosti koje je VMRO činio, među koje je spadao i atentat u Marseju 1934. godine.
U maju te godine, grupa oficira iz Vojne lige, povezane sa civilnim intelektualnim kružokom "Zveno" (Karika), zbacila je Demokratski blok i zamenila ga huntom.
Posle nekoliko meseci manevrisanja, kralj je formirao vladu sa Georgijem Koseivanovim, dvorskim komornikom, na čelu. On je zadržao jednu meru koju je kružok "Zveno" uspostavio - stavljanje političkih partija van zakona.
Boris III je sada bio kralj-diktator Bugarske, po čemu se pridružio kolegama balkanskim monarsima, Karolu II u Rumuniji, princu Pavlu, regentu Jugoslavije i kralju Zoguu u Albaniji.
Postajao je vrlo praznoveran, verovao je u numerologiju i razna znamenja, a tokom nekih dana naprosto je odbijao da putuje. Ipak, umeo je da bude i vrlo šarmantan.
Za sve vreme dok je Koseivanov bio premijer, u sedam vlada do 1941. godine, Boris je u svojim rukama držao moć. Mada spreman da primenjuje autoritarnu vlast, bio je podozriv prema fašističkim laktašima koji su u međuratnom periodu došli na vlast. Bio je naklonjeniji tradicionalnim monarhijama, te se u spoljnoj politici svrstavao uz konzervativne vlade Zapada.
Međutim, Bugarskoj je bilo potrebno da izađe iz izolacije u koju je ušla posle poraza u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Takođe joj je trebao priliv investicija usled krize iz tridesetih godina. Čak i pre državnog udara iz 1934. godine, Boris je jasno rekao da iako se država ne odriče sasvim "sanstefanske Bugarske", odnosno Makedonije unutar granica Bugarske po Sanstefanskom sporazumu od 3. marta 1878. godine, kojim je okončan rusko-turski rat, Sofija će tom cilju težiti isključivo mirnim diplomatskim sredstvima. Čak se ni VMRO više nije nadao pripojenju Makedonije Bugarskoj, ali želeo je stvaranje zasebne bugarske države na teritoriji Makedonije.
Sofija je 1936. godine ušla u Balkanski pakt sa Jugoslavijom, Turskom, Grčkom i Rumunijom, slažući se da neće pokušavati da menja granice silom, ali zadržavši pravo da potražuje teritorije za diplomatskim stolom. Ekonomska kriza je Balkan pogodila naročito snažno. Do 1939. godine, Bugarska je slala 68,8 procenata svog izvoza u Rajh (uključujući Austriju), koji je Bugarskoj obezbeđivao 65,5 odsto njenog uvoza. Početkom 1938. godine, Bugarska je i svoju vojnu opremu nabavila od Nemačke. Ipak, Boris je svoju državu, a i sebe posebno, proglasio neutralnim. Navodno je tvrdio: "Moj narod je proruski, moja vojska je pronemačka, moja vlada je probritanska, a ja sam jedini istinski neutralan u celoj zemlji."
Kao i drugi autoritarni balkanski monarsi, Boris je vremenom umekšao svoj režim. Vratio je 1937. godine lokalne izbore za nestranačke kandidate. Ženama je, ukoliko su bile majke, prvi put bilo dozvoljeno da glasaju. Parlament je obnovljen 1938. godine. Iako su stranke još bile zabranjene, kandidovali su se oni isti stari političari, pa je tako većina od 160 poslanika bila iz starih stranaka. Uz uobičajena maltretiranja i pristrasnost, vlada je osvojila oko stotinu poslaničkih mesta, ali to je u tim okolnostima bilo razočaranje.
Sa dolaskom na vlast Adolfa Hitlera, vođe nacista u Nemačkoj, i usled slabljenja zapadnih sila zbog ekonomske krize, u Bugarskoj su jačali fašistički pokreti i stranke, kao i komunizam u raznim radničkim grupama i njihovoj političkoj organizaciji, Bugarskoj radničkoj partiji. Najjača fašistička stranka u državi bila je Bugarska nacionalna socijalistička partija, koju je predvodio bivši premijer, Aleksandar Cankov. Ipak, za Bugarsku je najopasnija bila pronacistička organizacija pod nazivom Bugarske nacionalne legije.
Boris je nastojao da održi neobavezujući odnos sa velikim silama. Preko svoje supruge imao je rodbinske veze sa Italijom, a kroz sopstveno poreklo sa ostalim dvorovima. Lično je prezirao Hitlera zbog njegove sirovosti i porekla iz nižeg srednjeg staleža, mada je poput drugih balkanskih diktatora u velikoj meri koristio fašističke metode.
Pošto su se posle neuspeha Minhenskog sporazuma u proleće 1939. nad Evropom skupljali ratni oblaci, Boris je bio privučen bliže Berlinu uprkos nastojanju da ostane neutralan. Avgusta 1939. nacističko-sovjetski pakt je komunistima u Bugarskoj dao posebne privilegije. Po izbijanju rata, Bugarska je odmah objavila svoju neutralnost, ali nade balkanskih zemalja da će ostati izvan ovog sukoba bile su nerealistične.

VOZIO LOKOMOTIVU
BORIS je imao nekoliko hobija. Najpoznatiji je bio njegov običaj da vozi svoju lokomotivu po železnici u celoj zemlji. Godine 1936. rodila mu se ćerka Marija Luiza, a naredne godine sin Simeon, koji je ime dobio po velikom srednjovekovnom bugarskom caru.
(Nastaviće se)