Pirot kao nagrada

 POBEDE Nemačke tokom 1940. još više su približile Bugarsku taboru fašista. Posle pada Francuske u junu, Sovjetski Savez je okupirao Besarabiju (Moldaviju) i Bukovinu, a Staljin je ponudio Sofiji pomoć da od Rumunije povrati Dobrudžu, koju je Bugarska izgubila u Drugom balkanskom ratu. Plašeći se da će ostati dužnik sovjetskom vođi, Boris se za pomoć oko vraćanja pokrajine obratio Hitleru. Firer je to ispunio, nadajući se da će linija sa balkanske strane ostati neutralna dok je napadao Britaniju iz vazduha i planirao napad na svog "saveznika" Sovjetski Savez. Hitler je doveo do Sporazuma iz Krajove (avgust 1940), po kome je Južna Dobrudža ponovo pripala Bugarskoj. U međuvremenu, britanske i američke diplomate su se uzalud trudile da ubede Bugarsku da podrži Zapad.
Zahtevi koje je Nemačka upućivala Bugarskoj bili su vrlo skromni. Bugarska se složila da dozvoli prolazak nemačkih trupa kroz svoju teritoriju, kao i da bude u pripravnosti za slučaj napada Turske dok Nemačka ratuje u Grčkoj. Hitler je Bugarskoj dozvolio da okupira Trakiju u oblasti Soluna i upravlja njom.
Nemci su želeli da se i Jugoslavija pridruži paktu i ostane neutralna, ali se to nije desilo. Bugarska je okupirala ne samo Trakiju, već i Makedoniju i deo Srbije oko Pirota. Sofija je smatrala da se Nemačka složila da Bugarska doda sebi ove teritorije, ali Berlin je kasnije insistirao da se sa menjanjem granica sačeka do završetka rata.
Bilo kako bilo, Borisovi najveći strahovi su se obistinili. Bio je u ratu. Iako je njegov saveznik, Nemačka, u tim trenucima pobeđivao, kada je Hitler napao Sovjetski Savez u junu, a zatim u decembru objavio rat Sjedinjenim Državama, Boris je postao ubeđen da će sile Osovine izgubiti. Rekao je jednom prijatelju da će Amerika i Sovjetski Savez pobediti, ali da su to previše mlade države da bi umele da vladaju svetom.
Tokom rata, Boris je nekoliko puta odlazio kod Hitlera i drugih nemačkih lidera kako bi razgovarao o ulozi Bugarske u ratu, a neposredno posle jedne od tih poseta, u avgustu 1943. godine, Boris, koji je u tom trenutku imao manje od pedeset godina, iznenada umire i time okončava deceniju poludiktatorske vladavine. To što je umro tako naprasno, izazvalo je glasine o ubistvu.
Boris je otputovao 14. avgusta i vratio se narednog dana. Bio je nezadovoljan posetom, mada Hitler nije pominjao Rusiju i tražio je samo još bugarske vojske na Balkanu za slučaj napada saveznika u toj oblasti. Tačnije, tražio je dve divizije koje će zameniti Italijane u severnoj Grčkoj i Albaniji i tako pružiti podršku nemačkim trupama. Boris je ponudio samo jednu i sada je bio uvereniji nego ikada da snage Rajha ne mogu zaustaviti Sovjete ili Zapad i da će se komunizam raširiti Balkanom. Kralj se zatim povukao u svoje utočište u planinskom vencu Rila, čak se popeo na Musalu, najviši vrh Balkana, i vratio se u Sofiju u ponedeljak, 23. avgusta. Te večeri je doživeo srčani napad i 28. avgusta je umro. Tri najbolja nemačka lekara doputovale su u Sofiju kako bi lečili kralja, koji je u nekoliko navrata u narednih nekoliko dana pokazivao znake oporavka, ali nije se oporavio.
Odmah su svetom krenuli da kruže izveštaji da je kralj ubijen.
"Njujork tajms" je objavio da je Borisa ustrelio policijski inspektor na železničkoj stanici. U priči koja je duže opstala tvrdilo se da je Borisovu smrt naručio Hitler posle njihovog sastanka. Navodno je Borisu preko maske za kiseonik dat otrovni gas, ali to je neuverljivo zbog vremena koje je proteklo do Borisove smrti. Osim toga, diskusija između Hitlera i Borisa ticala se upotrebe bugarske vojske samo na Balkanu, ne i u Sovjetskom Savezu. Nije postojao motiv koji bi podržao teoriju o tome da su ubistvo organizovali Nemci. Postoje indicije da su Nemci čak žalili za Borisom i da su učinili koliko su mogli da se nastavi njegova politika.
Boris je sahranjen 5. septembra. Održan je mimohod od crkve Aleksandra Nevskog, gde je održano opelo, do železničke stanice, odakle su posmrtni ostaci preneti do manastira Rila u planinama južno od Sofije, gde su sahranjeni. Njegov režim je opstao još godinu dana, a onda ga je, kao što je bilo i kod drugih autoritarnih monarhija na Balkanu, zamenio drugi oblik apsolutističke vladavine.

NIJE DAO JEVREJE
U proleĆe 1943. godine, bugarske vlasti predaju Nemcima grčke i jugoslovenske Jevreje pod njihovom upravom. Međutim, protesti Crkve i uticajnih Bugara, među kojima su bili i poslanici u parlamentu, sprečili su transport oko 8.000 bugarskih Jevreja. Posle rata, za sve vreme komunizma u Bugarskoj, pa čak i u godinama nakon komunizma, oni koji su podržavali monarha pokušavali su da Borisu pripišu zasluge za spasavanje Jevreja. Uspeli su čak da postave spomen-ploču njemu u čast u Izraelu. Ona je kasnije uklonjena, posle protesta makedonskih i drugih Jevreja.
(Nastaviće se)