Otac svih Turaka

 DOSTIGNUĆA Kemala Ataturka, vojnika i državnika, u Turskoj su opšteprihvaćena i slavljena svake godine, uprkos eroziji kemalizma. U protivnički tabor ipak se svrstavaju mnogi. Islamisti dovode u pitanje laicizam/sekularizam, jedan od stubova kemalističke ideologije, i tvrde da država nije odvojila religiju od politike već da ju je kontrolisala. Drugi dovode u pitanje nacionalizam režima, tvrdeći da je isuviše isključiv i da ne ostavlja mesta za druge identitete, naročito Kurde.
Ko je bio Kemal Ataturk i kako objasniti njegova dostignuća? Prezime Ataturk, to jest “otac Turaka”, Mustafi Kemalu dalo je tursko Veliko nacionalno veće 1934. godine. Do tada je bio poznat kao Mustafa Kemal ili Gazi-paša posle pobeda nad Grcima.
Rođen je 1881. u kosmopolitskom lučkom gradu Solunu u skromnoj porodici. Solun je bio važna luka na egejskoj obali Makedonije, meta grčkih, bugarskih i austrougarskih ambicija. U poređenju sa drugim važnim lukama Osmanskog carstva, kao što su bili Bejrut i Izmir, bio je najmanje islamizovan.
Kemalova majka, Zibejda Hanim, bila je nepismena, kao i ogromna većina muslimanskih žena, dok je njegov otac, Ali Riza Efendi radio kao niži činovnik carinske službe unutar osmanske birokratije, a kasnije je postao trgovac drvnom građom kako bi spojio kraj s krajem.
Usled nedostatka prilike za obrazovanje mladih muslimana, Kemalova majka je želela da njen sin stekne religijsko obrazovanje i postane ulema, to jest član religijske klase, čime bi stekao sigurnu poziciju u državnoj upravi. Njegov otac je bio naklonjeniji sekularnom obrazovanju, ubeđen da bi samo takvo obrazovanje obezbedilo osnovu za dalje napredovanje.
Ataturk je 1893. upisan u Nižu vojnu školu u Solunu, posle mature 1895. poslat je u Bitolj u Srednju vojnu školu, a 1899. na Vojnu akademiju u Istanbulu. Dobio je čin potporučnika 1902. godine i poslat je na Štabni koledž. Po njegovom završetku dobio je čin štabnog kapetana 1905. godine, nakon čega je raspoređen na dužnost u 5. armiji u Damasku. U Siriji, Ataturk postaje politički aktivan i okreće se protiv režima.
Međutim, pravi otpor Hamidovom režimu odigrava se na Balkanu, pod pokroviteljstvom Komiteta za ujedinjenje i napredak, tajne organizacije osnovane 1889. Kada je oktobra 1907. prekomandovan u 3. armiju, sa sedištem u Solunu, već je bio na ivici članstva u tom pokretu. Po izbijanju pobune u Istanbulu u aprilu 1909, pridružio se u svojstvu štabnog oficira Mahmudu Ševket-paši i Radnoj armiji, koja je krenula iz Soluna kako bi slomila kontrarevoluciju.
Kada je Italija napala osmansku provinciju Tripoli (današnja Libija) i objavila rat Carstvu 29. septembra 1911. godine, Ataturk je poslat tamo sa grupom osmanskih oficira kako bi se borili protiv Italijana i organizovali lokalne Arape za gerilsku borbu, sa kojom je bio dobro upoznat u godinama službe na Balkanu. Ali dok se osmanska vojska borila u udaljenoj provinciji, rat je u oktobru 1912. izbio mnogo bliže kući - na Balkanu. Do trenutka kada se Ataturk vratio u Istanbul krajem novembra, otomanske snage su bile razbijene na svim frontovima i Balkan je bio izgubljen za Carstvo. Bugari su 22. oktobra osvojili Kirkilise i početkom novembra Luleburgaz, dok su Srbi osvojili Bitolj, gde je Ataturk pohađao vojnu školu, a 26. oktobra su porazili osmansku vojsku kod Kumanova.
Osmanlije su ušle u prvi svetski rat u novembru 1914. i snage saveznika su blokirale Dardanele i u januaru 1915. započele bombardovanje poluostrva Galipolje. Ataturk se kao potpukovnik vratio iz Sofije, gde je bio vojni ataše i postavljen je za komandanta 19. divizije na Galipolju, gde je stekao slavu kao jedan od spasitelja Istanbula. Unapređen je u pukovnika 1. juna, ubrzo i general-majora, iako je unionistička vlada priznavala samo dostignuća onih oficira koji su se u potpunosti obavezali pokretu, a Ataturka nisu smatrali jednim od njih.
Do 1916. Ataturk je među svojim ljudima stekao reputaciju uspešnog, harizmatičnog vođe, oficira rođenog pod srećnom zvezdom, koji uvek pobeđuje svog neprijatelja.
Posle lečenja u Evropi tokom leta 1918. godine, Ataturk je u avgustu postavljen za komandanta 7. armije, u Siriji. Iako nije mogao da spreči napredovanje Britanaca, uspostavio je organizovano povlačenje.
Ipak, rat je tada već bio nepovratno izgubljen nakon neuspele nemačke ofanzive u proleće i leto 1918. godine, zbog čega je Istanbul 10. oktobra bio primoran da potpiše primirje.n

GRAD TRI VERE
PREDAJA Soluna Grcima 8. novembra 1912. predstavljala je smrtonosni udarac za multikonfesionalno carstvo. Još od kada su ga Osmanlije osvojile 1430, Solun je bio grad tri vere i mnogih naroda. Ali Osmanlije nisu pokušale da stope narode, pa su tako nastavile da koegzistiraju različite zajednice, gde je svaka živela u skladu sa svojom kulturom i tradicijom, govorila svojim jezikom i pridržavala se svoje vere.
Pošto su Grci osvojili grad, stara društvena ravnoteža, koju je držala disciplina carstva, popustila je pred helenizacijom i muslimani su proterani, dok su islamske zgrade uništene kako bi se uništilo što više tragova islamske prošlosti grada.

NARUDžBENICA
KNjIGA "Balkanski diktatori", u izdanju IPS može se kupiti u knjižarama "Mamut" i drugim bolje snabdevenim, ili da se naruči na i-mejl pretplataŽips.rs i telefon 011/3715-000.

(Nastaviće se)