Gosti - ponesite krevet

 ZAMISLITE zemlju u kojoj na dva i po miliona stanovnika dođe svega dve stotine lekara. I dok je jedan lekar morao da brine o zdravlju dvanaest hiljada potencijalnih pacijenata, bolesnici su mogli da nađu leka u tridesetak okružnih bolnica.
Dakle, na svaku bolnicu bilo je upućeno u proseku osamdeset i pet hiljada stanovnika. Dodajmo ovoj statistici i činjenicu da u pomenutoj zemlji sve do razdoblja koje je usledilo nakon Prvog svetskog rata nije radio medicinski fakultet.
Budući lekari morali su da odu u Beč ili da pohađaju neki drugi evropski univerzitet. Vlada bi jedva dočekala da se vrate sa studija, pa bi zatim bili raspoređeni u jedan od okruga, poput činovnika ili oficira. Eto, savremeno srpsko zdravstvo ipak nije tako loše. Samo treba naći dobar primer za poređenje. Opisane prilike bile su stvarnost Srbije krajem 19. veka.
Zato ne čudi činjenica da je prvi šef saniteta u ustaničkoj Srbiji bio kafedžija. Svest o zdravlju stanovnika Srbije s početka XX veka bila je, upravo iz pomenutih razloga, velikim delom oslonjena na sujeverje i magiju. Taj svet koji je spavao u neprovetrenim i vlažnim sobama, retko se presvlačio i još ređe kupao, jeo istom kašikom i ritualno prilikom susreta ljubio sve bez razlike, sujeverno se ovlaš rukovao i sa strepnjom mirisao sopstveni znoj u prisustvu bolesnika.
Od sujeverja se teško odvikavala i narodna elita. Tako je prilikom jedne od poslednjih epidemija burbonske kuge (čume), 1837, država nastojala da se sa pošašću suoči sa ozbiljnošću i organizovanošću moderne države. Ipak, knez Miloš i pored toga nije želeo da rizikuje: članovi vladarske porodice, tri stotine momaka i sam vladar provukli su se kroz košulju koju je tokom noći, u skladu s drevnim sujeverjem i magijskim obredima, satkalo devet golih baba.
Nije ni čudo što je u to vreme narod bolesti još uvek klasifikovao po mestu bola - recimo, zubobolja, stomakobolja, grudobolja, glavobolja. Poslednjih decenija 19. veka u Smederevskom i Valjevskom okrugu radio je jedan predan i čovekoljubiv lekar - dr Lazar M. Dimitrijević. On je verovao da u osnovi lošeg zdravstvenog stanja naroda koji je lečio leže slabe higijenske navike i zaostalost.
S brigom je pisao pretpostavljenima o blatnim kućama bez prozora, u kojima na prostoru skučenijem od jednog stočnog vagona žive čitave porodične zadruge.
Pisao je o pregrejanim sobama, svetiljkama koje su se dimile i raskvašenoj obući koja je, sušeći se na pećima, smradnim isparenjima ispunjavala sobe. Zato su deca imala čađave nozdrve. Zabrinut, dr Dimitrijević je primetio:
"Da nije našem narodu leta, za koje vreme živeći na čistom vazduhu, pluća izventiliraju i ceo organizam osveže - našeg bi seljaka za nekoliko godina nestalo."
Orijentalno zaljubljen u toplotu, prosečan Srbin bio je nemaran u odevanju. Nešto zbog sirotinje, a malo i zbog nehata, ista odeća je nošena sve dok se ne pocepa.
Umesto da obuče noćnu haljinu, spavaćicu ili pidžamu, narod bi se pre nego što legne na prostirku koja bi ga delila od utabane zemlje, samo razdrljio. Pišući o čarima putovanja kroz Srbiju tokom zime, britanski putnik je sredinom 19. veka zabeležio da onaj ko želi da spava na krevetu, treba da ga ponese sa sobom na put.
Tek je manjina seljaka zimu dočekivala sa čakširama i gunjem. Većinom su zimovali u tankim pantalonama - gaćama, i nekakvim koporanima. Donji veš nije bio poznat na srpskom selu. Upravo zato su lekari s brigom uočavali da zbog stalnog nazeba prosečan seljak počne da hronično kašlje već kada navrši četrdeset godina. U zemlji "hleboždera", čiji se narod i pre stotinu godina dičio kako može da prehrani još i milione stanovnika drugih zemalja i ishrana je predstavljala problem.
Nastojeći da se priseti hiljada svojih pacijenata, doktor Dimitrijević je tvrdio da skoro polovina dece u Srbiji umre pre nego što navrši dvadesetu godinu života. Prisećao se kako je upoznao samo jednog čoveka čija su sva deca preživela prvu mladost.
Žednim bolesnicima ukućani su iz nekih razloga zabranjivali da piju vodu. Ako bi srećne okolnosti učinile da se s dečijom bolešću poklopi sezona lubenica, dobila bi koliko požele bostana, što bi vrlo često dovelo do toga da još pokvare i stomak. Doktor Dimitrijević je verovao da su mnogi bolesnici u Srbiji usled nepokolebljive brige i nege najbližih jednostavno "skapali od žeđi".
Kad se uzme u obzir kakva je bila voda u Srbiji, ponašanje roditelja i ukućana i nije za veliku osudu. Na bunarima i oko neozidanih izvora okupljala se stoka.

ZARAZA IZ VODE
NAROD kao da nije razumeo vezu između zaraze i prljave vode. Upravo zbog toga je, na opšte čuđenje, jedna od dužnosti lekara bila da zatrpavaju bunare i izvore. Željan da ipak ukaže i na neke prednosti života u Srbiji, doktor Dimitrijević je verovao da zbog nepostojanja dugačkih i zakrečenih vodovoda ovdašnja deca, za razliku od malih Bečlija, nisu bolovala od rahitisa.
(Nastaviće se)