Nikola neće mantiju

 BRIGU o srpskim pravoslavnim školama vodila je posebna komisija u Beču, koja je, između ostalog, imala cilj da spreči uticaj Rusije na srpski narod. Narodna škola u Gospiću otvorena je 1789. godine, a jedan od prvih učitelja 1799/1800. je bio mladi „klirik“ Sava Mrkalj (1783-1833), koji je sa svega sedamnaest godina predavao učenicima od kojih su neki bili dvostruko stariji od njega.
Gospić je dve godine pre dolaska Milutina Tesle izgledao ovako po svedočenju jednog savremenika: „Ovo malo, ali vrlo blagočastivo obštestvo sasto se iz 5 trgovaca i nekoliko penzionovani oficera i još neke druge sirotinje - svega skupa 100 duša. Za čudo, kako ti ljudi na ukrašenije svoe male crkve žrtvuju. Posle Trsta i Karlovca nema lepše crkve na kraini od Gospićke. Rjedko bi se gdje našlo obštestvo, da skupi za 24 sata 1500 for. kao što je gospićko ove godine o vaskreseniju, na jedan mali poziv sveštenika da se još kao nužno u crkvi kupi nebo, dvje litie i jedan polilej. Istina, da je sam g. Ristović dao polovinu tih novaca“.
U Gospiću će Milutin Tesla ostati od 1863. pa do kraja života (1879), služeći Božju službu u pravoslavnom hramu sv. Georgija koji je sagrađen 1785. godine, a prvi put srušen tokom Drugog svetskog rata. Ustaše su u hramu ubile i veliki broj Srba. Na istom mestu je 1964. godine podignut novi hram, koji je 1992. godine ponovo srušen do temelja, a na tom mestu u centru Gospića je danas parkiralište za automobile.
Milutin Tesla će biti profesor veronauke u gospićkoj Realnoj gimnaziji, pouzdano od 1866. (a možda i ranije), pa do smrti, kada će i njegov sin Nikola, odmah posle očeve smrti biti kratko vreme suplent u istoj realci, zamenjujući oca. Realna gimnazija u Gospiću otvorena je 1. avgusta 1860. godine. Njen upravnik je od 1860. do 1871 bio Josip Velko. Nova dvospratna zgrada realke izgrađena je 1869 a od 3. maja 1948. godine nosila je naziv „Nikola Tesla“.
Parohiju Gospić u protoPrezviteratu ličkom je 1878. godine sačinjavalo pet mesta: Lipe, Divoselo, Smiljan, Bužim i Gospić, sa dve crkve: u Gospiću sv. Đorđa i u Smiljanu sv. Petra i Pavla. Paroh je bio Milutin Tesla, namesnik, a sistematizovani kapelan Gedeon Vukmirović. Broj vernika iznosio je 2.153, bračnih parova 360, a broj kuća 242.
„Kad se prota Milutin rastajao sa ovim svijetom, ne bješe mu sin Nikola uz nj; nije mogao da dođe na vrijeme“, kaže Mojo Medić, a u istom broju „Srbobrana“ Petar M. Krajnović tvrdi: „Iznenada stiže sin kući - za koga ni znali nijesu gđe je - pade na krevet očev i otac kratko vrijeme posle toga izdahnu“.
Poslednje godine života prote Milutina ispunjene su velikim problemima. Vojna krajina je „razvojačena“, počev od 1871. pa konačno do 1873. godine, kada mu sin završava školovanje u Karlovcu. Otac želi da ga pošalje u sveštenike, ali on za to ne haje.
„Najzad se ipak i moje školovanje završilo i nevolje okončale, dobio sam matursko svedočanstvo koje me je dovelo do životne raskrsnice. U toku svih tih godina moji roditelji su ostali nepokolebljivi u odluci da se prihvatim svešteničkog poziva“, kaže Nikola Tesla posle završetka Realne gimnazije u Karlovcu, 24. jula 1873. godine.
Upravo kada se spremao za povratak kući dobio je vest od oca da ne dolazi kući već da ode u lov na duže vreme. U pozadini zahteva se krio strah od kolere. Nikola ga nije poslušao i odmah posle dolaska u Gospić se razboleo i devet meseci proveo u postelji.
„U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još pamtim njegovo bledo lice kada je pokušavao da me razveseli“, sećao se Nikola više od četrdeset godina od tog događaja. „Rekoh mu: Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku. Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio mi je svečano, a znao sam da tako i misli.“
Iste, 1873. godine, Milutin Tesla dobija visoko carsko odlikovanje. Zbog revnosnog rada u službi i služeći kao primer za razvijanje dobrih odnosa između različitih veroispovesti, austrijski car Franc Jozef I, odlikovao ga je ordenom krsta za zasluge I stepena, na koji je Milutin bio ponosan. Tada je i nastala jedina njegova poznata fotografija.
Da je Milutin Tesla i te kako imao razloga za zabrinutost svedoči i jedan Dopis iz Like, 10. septembra 1873, objavljen u pančevačkom „Graničaru“:
„Ova godina, i to kad u novi politički život stupamo, postiže nas užasna nesreća. Godina nas izneveri, ništa urodilo nije, i narod će ako pomoći ne bude, od gladi pocrkati morati, jer već danas ni koru hleba nema. Druga nesreća je još užasnija. Ima tomu već 40 dana od kako se na više mesta kolera pojavila i danas redom davi. Lečničke pomoći s ni jedne strane i jedino smo sami sebi i svojoj sudbini ostavljeni. Sva lekarska pomoć sastoji se u jednom-dvojici vojničkih ranara, koji ništa pri ruci nemaju, i s ovima gore nego bez njih. Vlada ne mari da nas sviju nestane, i tako nesreća jedna gora od druge.“

POGLED SA PROZORA
PROTU Milutina iz dana provedenih u Gospiću najbolje oslikava Mojsije Mojo Medić: „Pa mi se čini kao i da sada gledam protu Milutina Teslu s podignutim naočarima na čelu, kako se naslonio na otvoreni prozor od svoje parohijske kancelarije, te za vrijeme odmora gleda na prolaznike ili zapodjene kakav razgovor... Mogli smo ga na tom prozoru s poštovanjem pozdraviti sve do same smrti njegove, a to je bilo 17. aprila 1879. godine“.

(Nastaviće se)