Zamka srpskoj konjici

 BOJEĆI se srpskih zaseda na prolazu kroz Bugarsku i Makedoniju, Ali-paša je izbegao klisure kuda je ranije prolazila turska vojska na putu za Srbiju i izabrao bezbedniji, ali nešto duži put, prema Velbuždu (Ćustendilu) i Kumanovu, preko širokih polja.
Nema podataka kakvu su ulogu u ovom turskom pohodu imali turski vazali (bugarski car, braća Dejanovići, zatim Mrnjavčevići kralj Marko i Andrijaš).
Narodno predanje kaže da turski car Murat I nije imao poverenja u Kraljevića Marka i brata mu Andrijaša, jer se bojao da u toku boja ne pređe na srpsku stranu, pa ih nije ni angažovao za ovaj boj. Što se tiče braće Dejanovića, narodno predanje kaže da je tursku vojsku na svom terenu, u strumičkom kraju dugo zadržao i častio njihov vazal Konstatin Dejanović, da bi knezu Lazaru obezbedio dovoljno vremena za okupljanje vojske, govoreći turskim starešinama da im je preko raskvašenih polja, kuda su oni nameravali da idu, nemoguće preći pre maja meseca. Ima i indicija da je Konstantin preko svojih ljudi obaveštavao kneza Lazara o veličini turske vojske i nameravanim pravcima kretanja.
Po nekim nepotpunim izvorima Konstantin Dejanović je morao da da Turcima svoje pomoćne čete za borbu protiv kneza Lazara.
Po prelasku na srpsku teritoriju (Vukove i Lazareve oblasti), turske izviđače su svuda dočekivali srpski zaštitni odredi.
Turska vojska je prešavši Kumanovsko polje i obronke Skopske Crne Gore, početkom juna, izbila na Južnu Moravu, odakle je prešla u borbeni poredak.
Procenjeno je da je tada car Murat imao oko 35.000 aktivnih vojnika, što je za srednji vek bila ogromna vojska.
Za ovom vojskom vukla se u nedogled brojna komora (natovareni konji, kamile, magarci, kola). U turskoj komori su se nalazili oružari koji su izrađivali i popravljali oružje (strele, lukove, krive sablje, jatagane, ubojne sekire, koplja, džilite, bojne vile, štitove).
Bili su tu i majstori koji su izrađivali i održavali bojne sprave, mesari, pekari, kuvari, krojači, obućari, trgovci koji su sa sobom nosili i u turskim logorima prodavali razne potrepštine za vojsku... Nadajući se pljački u bogatoj srpskoj zemlji, Turci sa sobom nisu nosili mnogo hrane.
Za razliku od turske, srpska vojska je bila dobrim delom teško oklopljena po ugledu na zapad. Bogata srpska vlastela je nosila gizdavu odeću, sa kožnim dugim prslucima preko pancira i čizmama sa srebrnim ukrasima. Njihovi konji su bili odnegovani i često imali oklope sa ukrasima od srebra i zlata.
Turci su pre Kosova, poslednje konačište imali u blizini Novog Brda, čija tvrđava je bila zaposednuta Lazarevom vojskom, pa su je Turci jednostavno zaobišli. Pred molitvu, turskim vojnicima se obratio Muratov stariji sin Bajazit, obećavajući im svo srpsko bogatstvo i roblje, ako se kao pravoverni budu hrabro borili protiv nevernika i izvojevali pobedu.
Na drugoj strani, na Kosovu, kod Vukove crkve u Samodreži, vojsci se obratio knez Lazar, pozdravio je i sokolio: "Vi, o druzi i braćo moja, blagorodne velmože, vojnici, vojvode, veliki i mali, bolje nam je smrt u podvigu nego li život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti, negoli pleća našem neprijatelju podati..." Na reči kneza Lazara vojnici su klicali na vernost.
Posle službe u crkvi i oko crkve, jer sva vojska nije mogla da stane unutra, vojska se pričestila.
Sutradan, Turci su od Novog Brda krenuli na Kosovo, ostavivši nešto vojnika radi opsade tvrđave i pred veče stigli nadomak srpske vojske.
O daljim događajima i toku bitke, nema pouzdanih izvora. O tome govore neki turski istoričari, očigledno tendenciozni i svome narodu naklonjeni, zatim turske hronike, neki strani izvori, narodno predanje i legende.
AnalizirajuĆi sve ovo, događaji su se izgleda, odvijali ovako.
Turski komandanti ustavivši vojsku na valovitim predelima između Prištine i današnjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je, osmotrivši srpsku vojsku i ocenivši da je njegova daleko veća, bio za to da se odmah napadne. Komandanti su ga od toga odvraćali, govoreći da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odložiti za sutradan, kad se vojska odmori i utvrdi.
Srpska vojska, koja je ranije pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke. Po ocenama vojnih stručnjaka, srpska vojska je imala više šansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula u boj, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da udare na glavnom pravcu, kao što su to učinili u noći pred bitku, iskopaju jame i u njih ugrade zašiljeno kolje (palisade) na kojima je uglavnom slomljena udarna moć srpske oklopne konjice.
MeĐutim, razmišljanja komandanata obe vojske, prekinula je velika oluja, a zatim i jaka kiša - prava provala oblaka, koja se sručila na obe vojske.
Čim se kiša smirila, Turci su pod zaštitom mraka počeli da kopaju jame na centralnom delu mogućeg sutrašnjeg sukoba u koje su postavili zašiljeno kolje, ostavljajući njima znane prolaze za nastup njihove pešadije, koju su obično isturali napred. Potom su sve to zamaskirali.

PRIPREME DESPOTA UGLJEŠE
JOŠ je despot Uglješa nastojao da pridobije Vizantiju u iščekivanju turske najezde. Izražavao je spremnost da Carigradskoj patrijaršiji prizna jurisdikciju nad celom svojom oblašću. Javno je osudio crkvenu politiku cara Dušana, odlazio u Svetu goru i tamo delio poklone, ali mu to nije pomoglo.
Uglješa je pokušao da nađe saveznika i u Bugarskoj, ali ni tamo nije bilo željenog odgovora.
(Nastaviće se)