Rane kneza Lazara

 KNEZ Lazar, posle kraće borbe srpske pešadije s Turcima u centru vojnog rasporeda, pokrenuo je u borbu centralni konjički deo vojske i uspeo da potisne turski centar. Turski strelci i konjanici povlačili su se kroz ostavljene slobodne prolaze, mameći srpsku oklopnu konjicu na jame koje su bile maskirane granjem. Konji su upadali u jame, lomili se, nabijali na kolje, a sa njih su padali ili su bili obarani bojnim vilama srpski teški oklopnici.
JaŠuĆi u prvim redovima i hrabro se boreći, knez Lazar je zadobio ranu na donjem delu lica i više drugih rana. Kada je uništen gro njegove konjice, na koju se sada obrušio i sam Bajazit s turskom rezervom, zarobili su ga Turci, pošto je upao sa konjem u jamu. Pre toga, pod njim su ubijena dva konja.
Za to vreme teško su krvarila oba srpska krila: desno, kojim je komandovao Vuk Branković, i levo, pod komandom vojvode Vlatka Vukovića. Kad su videli da je centar skršen i poraz neminovan, napustili su bojno polje pod borbom i uspeli da spasu deo svoje vojske.
Čim je video rasulo srpske vojske, i kad je saznao da je knez Lazar zarobljen, Bajazit, verovatno zabrinut za svoje nasledstvo, jer se bojao pobune vojske iz Male Azije zbog ubistva brata Jakuba, naredio je da se obustavi dalje gonjenje srpske vojske. To je olakšalo spasavanje preostalih srpskih snaga.
Turski istoričari opisuju da je Bajazit knezu Lazaru i zarobljenoj srpskoj vlasteli pokazao mrtve svoga oca i brata na nosilima, i glavu Miloša Obilića, zahtevajući pred svojim doglavnicima osvetu za Miloševo delo. Naše legende govore da je knez Lazar uzvratio Bajazitu rečima da je ranije znao za podvig svoga viteza i da je to znala cela srpska vojska, učinili bi da i Bajazit leži treći na nosilima.
Bajazit je zatim naredio da se knez Lazar i zarobljena srpska vlastela pogube.
Nije poznato ko je sve od srpske vlastele tada zarobljen, a turski istoričari samo pominju vojvodu Krajmira. Ne zna se ni ko je i kako sa bojnog polja izneo telo kneza Lazara i preneo ga na balsamovanje kaluđerima. Njegovo telo tada je sačuvano i preneto u crkvu Vaznesenje Gospodnje u Prištini.
O tome postoje samo nagađanja.
Postoji mogućnost da su vojnici turskog vazala Konstantina Dejanovića, koji je bio naklonjen knezu Lazaru, a možda i sam Konstantin, izmolili od Bajazita dozvolu da to učine.
Druga mogućnost je da su kaluđeri i narod, narednog dana po Kosovskoj bici, pretraživali bojište i našli i izneli kneževo telo, imajući pri tom u vidu da je Bajazit izjutra 29. juna pokrenuo svoju vojsku sa Kosova, bojeći se nereda zbog Jakubovog ubistva.
Nekoliko bitnih elemenata doprinelo je da Srbi izgube ovu bitku: turska premoć, nepostojanje jedinstvene komande i povezanosti srpske vojske, koban nailazak Vukove vojske na tursku komoru, turske prepreke na kojima je slomljena moć srpske konjice u centru, Bajazitova odlučna protivmera u najkritičnijem trenutku, izdvojena i sačuvana turska rezerva za odlučujući čas bitke, teška oprema srpske vojske i njene konjice koja je otežavala kretanje i manevar u sparnom danu. Pored ovoga, pao je i moral srpske vojske na krilima, kada su videli da je skršen njihov centar u kojem se nalazio i knez Lazar, pa je to dovelo do povlačenja obaju krila.
Narodno predanje osudilo je teško i neopravdano Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, pouzdano se zna, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a na Kosovu se hrabro borio sa svojom vojskom, sve dok je to imalo smisla.
Bajazit nije mogao da proslavi ovu pobedu. Izginuo je i izranjavan veliki deo njegove vojske, a pao je i njegov otac, car Murat. Turski vojnici iz Male Azije i njihove starešine, osetivši šta se zbilo sa Jakubom, njihovim komandantom koji je uživao veliki autoritet, počeli su da se bune i pretio je sukob između njih i evropskih trupa kojima je komandovao Bajazit.
Radi toga, Bajazit nije imao vremena da dugo uživa u pobedi. Odlučio je da odmah krene za Jedrene, gde se osećao sigurnijim, i naredio povlačenje vojske prema jugu.
Tursko naglo povlačenje iz Srbije, posle boja i pogibije obojice vladara, što je do tada bilo nečuveno u istoriji Balkana, stvorili su utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj Tvrtko I, čak i nekoliko nedelja kasnije, javljao je prijateljima o pobedi hrišćanske vojske i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenoj Mletačkoj Republici duže se nije znalo za pravi ishod borbe. Srbi su ga, međutim, osetili odmah. Sa knezom Lazarom izginuo je cvet moravskih, šumadijskih i drugih junaka, a zemlja je ostala obezglavljena i bez zaštite.
Nijedan događaj iz naše istorije, ni pre ni posle ovog boja, nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao kosovska katastrofa. Narod je osetio njegov sudbonosni značaj. Zgrada stare carevine se skrhala nepovratno, ne samo zato što je neprijatelj bio jači, nego i zbog nesloge i moralnih slabosti.
Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo, nego i kneza Lazara i sve njegove junake, zadržao ih u bolnoj uspomeni i slavio.

TURBE CARA MURATA
KOSOVSKA bitka je po mnogim izgledima trajala samo nekoliko časova, a glavna borba se vodila oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da Muratovo turbe (mala mošeja sa kubetom gde je sahranjena utroba cara Murata, dok je njegovo telo preneto u Bursu, grad u Maloj Aziji, gde je i sahranjeno) na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, a verovatno je na prostoru oko njega, kao centra bitke, bila razvijena glavnina i jedne i druge vojske.
(Nastaviće se)