Nebeska Sveta gora

 HRIŠĆANSTVO će postojati i kada na svetu bude preostao samo jedan monah! Ovu ocenu izrekao je naš savremenik, pripadnik Srpske pravoslavne crkve. On nije rekao patrijarh, ili papa, ili episkop, ili sveštenik. On je rekao - monah! I to nije rekao slučajno.
Zašto je to tako? Zato što monah najlakše savladava veliki ontološki jaz između Boga i čoveka, zato što je monah zapravo najbliži Bogu, zato što, kako veli Jovan Lestvičnik, jedan od najčuvenijih monaha: "Svetlost monasima su anđeli, svetlost ljudima je monaška zajednica."
Monah (monahos) i monaštvo (monahismos) su grčke reči koje stoje u tesnoj vezi sa glagolom monazin, što znači živeti u samoći, živeti sam.
Vizantijsko monaštvo je veoma zanimljiv fenomen kojim su se bavili i kojim se i danas bave mnogi savremeni istraživači različitih naučnih profila. Međutim, uprkos mnogobrojnim istraživanjima, mnogo toga je još ostalo prekriveno tamom.
Izvorno, sam pojam monaštvo, označava usamljenički način života pobožnih hrišćana oba pola, život u samoći, odvojen od sveta i porodice, u siromaštvu i svakoj poslušnosti. Drugo, često upotrebljavano ime za monaštvo jeste anđelski obraz, što znači da monah nastoji da bude nalik samim anđelima koji neprestano hvale i veličaju Boga.
SuŠtinski smisao i cilj monaškog načina života jeste u potpunom i bezrezervnom ispunjavanju svih jevanđeoskih zapovesti o ljudskom odnosu prema Bogu i prema ljudima. Pri tom se sve životne potrebe kod monaha svode na najmanju i najnužniju mogućnu meru. Celokupan njihov život svodi se na molitvu, post, skrušenost i skromnost.
Od samog početka, monaštvo odlikuju, pre svega, zavet bezbračnosti, zatim zavet siromaštva i svojevrsnog prezira prema ovozemaljskim stvarima i potrebama i, naposletku, zavet poslušnosti svom duhovnom ocu. Dodajmo da su to, uglavnom, i do danas tri važeća monaška zaveta koje iskušenik ili kandidat za monaški postrig svečano polaže prilikom monašenja.
Buktinju monaškog života je sedamdesetih godina III stoleća, u doba jedne od najvećih kriza u celokupnoj svetskoj istoriji, na velelepan način upalio Antonije Veliki, koji je dvadeset godina proveo u jednom grobu. On je isticao da crkva i sveštenici nisu potrebni da bi se čovek približio Bogu. Inače, sveti Antonije nije bio Grk. Po predanju, on je bio Kopt i nije bio pismen, ali su duhovne pouke, o kojima je govorio, zapisali njegovi sledbenici u monaštvu.
Kada su hrišćani u Rimskom carstvu stekli slobodu veroispovedanja znamenitim Ediktom o verskoj toleranciji, koji su 313. godine izdali carevi Konstantin Veliki i Licinije, unutar same crkve pojačano je interesovanje za monaštvo. Ipak, prema nekim proračunima u prvim decenijama IV stoleća, tek svaki peti ili svaki sedmi žitelj Rimskog carstva, bio je hrišćanin, što čini 15 do 20 posto broja stanovnika.
Kako bilo, za revnosne hrišćane, priliv novih i nedovoljno pripremljenih pristaša Hristove vere, bio je svojevrsna sablazan i takvi su počeli da napuštaju svet i povlače se na pusta i skrovita mesta gde su provodili ostatak života. Tako se desilo da je, za razliku od III stoleća, kada je broj onih koji su primili anđelski obraz, bio relativno mali, u sledećem IV stoleću dosegao brojku od pedeset hiljada.
Začetnici monaštva su pre svega bili starozavetni proroci (Ilija, Danilo, Jeremija), potom sveti Jovan Krstitelj, kao i apostoli u Novom zavetu.
Posebno mesto u istoriji vizantijskog monaštva, počev od Dž stoleća, zauzima Sveta gora, jedinstvena monaška republika i "nebeski grad" kako je, u trenutku nadahnuća i ispunjen religioznim zanosom, naziva jedan vizantijski pisac. Zatim tu su i Meteori u Tesaliji, gde se na negostoljubivim gromadnim stenama nalaze manastiri u koje se ulazi u korpama sa čekrkom.
Monaštvo, nastalo na hrišćanskom Istoku, proširilo se i u ostale delove hrišćanske vaseljene. Za rasprostiranje ove ideje na Zapad u IV stoleću, veoma je zaslužan crkveni otac i aleksandrijski patrijarh Atanasije Veliki.
Monaški život se ispoljavao kroz dva posebna vida: kroz otšelništvo ili pustinjaštvo i kroz organizovanje monaških naseobina - manastira. Otšelnici ili anahoreti svoj nastanak vezuju za Antonija Velikog i egipatske pustinje. Pustinjaštvo je bilo veoma razvijeno do Dž stoleća, a onda počinje da opada.
Pojedini od njih, takozvani eremiti, zaista su živeli po pustinjama. Zatim imamo dendrite koji su živeli na drvetu, potom stilite ili stolpnike koji su živeli na stubu, katkad čak i usred gradske vreve. Verovatno najčuveniji među njima bio je sveti Simeon Stilit, sirijski asketa iz V stoleća. Da bi pobegao od svojih suviše revnosnih učenika, on je trideset godina živeo na jednom stubu. Sa tog neobičnog sedišta vršio je veliki uticaj. Jednom je u žestokoj verskoj raspravi čak, i caru Teodosiju II (408-450) zapretio božjom kaznom.
Bilo je monaha koji su život provodili u stalnom ćutanju, a jedan je od svoje osamnaeste godine do kraja života izgovarao samo dve reči: Kirie eleison (Gospodi, pomiluj!)

ŽIVOT U PUSTINjI
KOLEVKA monaštva bio je Egipat, odnosno poznate egipatske pustinje kao što su Tivejska pustinja, Pispir, Nitrijska pustinja. Odatle se ideja monaštva prelila na Sinajsko poluostrvo, gde je sve do arabljanskog osvajanja, bilo mnogo monaha, mada i danas tamo postoji znameniti manastir svete Katarine.

NARUDŽBENICA
KNjIGA “Vizantija” u izdanju “Evolute”, može da se naruči na brojeve telefona 011/2621-204 i 065/6783-323 ili na mejl evolutabc@gmail.com.
(Nastaviće se)