Ceo život iskušenje

 VEĆ u IV stoleću, monaštvo je čvrsto zakoračilo u hrišćanski život, a Vasilije Veliki je propisao prva pravila kako monasi treba da žive. Svi monasi u Vizantijskom carstvu čine bratstvo sv. Vasilija (po Vasiliju Velikom), ali je važno upozoriti da u Vizantiji, za razliku od Zapadne Evrope, nisu postojali monaški redovi.
Od najstarijih vremena do danas, u manastirima postoje dva različita oblika monaškog života. Postoji takozvana kinovija, odnosno opštežiće, gde monasi žive potpuno zajedno, mole se zajedno, rade zajedno, obeduju zajedno, a jedino spavaju svaki u svojoj keliji. S druge strane, postoje manastiri u kojima duhovnici upražnjavaju idioritmiju (grčki - sopstveni ritam) koja predviđa takav vid života u kome monah sve sam radi.
U želji da zadobiju večno spasenje, uporedo sa muškarcima, najstrožoj askezi podvrgavale su se i žene. One su odabirale post i molitvu kao način da se pobedi telesno i steknu vrline. Pomenućemo, na primer, znamenitu Melaniju Stariju i njenu još čuveniju unuku Melaniju Mlađu, koje su živele i podvizavale se u drugoj polovini IV stoleća i prvim decenijama V stoleća. Kao što su za monahe pravila propisali Pahomije Veliki i Vasilije Veliki, tako su za monahinje odredbe podvižničkog života utemeljile najpre Pahomijeva sestra, a zatim i sveta Makrina, sestra kapadokijskih otaca Vasilija Velikog i Grigorija iz Nise. Ipak, u Vizantiji je broj kaluđerica bio neuporedivo manji nego broj kaluđera.
Jedno od najvećih iskušenja kroz koje je prošlo vizantijsko monaštvo bilo je u vreme borbe oko kulta ikona. Carevi ikonoborci, pogotovo Konstantin V (741-775), naročito su se obrušili na monahe. Šezdesetih godina VIII stoleća u carstvu je došlo do pravog pogroma kaluđera. Međutim, posle prevladavanja ikonoboračke krize, sredinom IX stoleća, dolazi do velikog uzleta monaštva. Tada je došlo do obrazovanja čitavog niza velikih manastira.
Novi polet monaštva zabeležen je i u XI stoleću, a Mihailo Psel, filozof i istoričar, objašnjavao je to povećanjem poreza jer mnogo njih odlazi u monahe da ne bi plaćali porez. Manastir je mogao da osnuje svako ko ima mogućnosti, pa se čak i seljaci pojavljuju kao osnivači kako ne bi plaćali porez.
Bilo je neophodno da manastir ima najmanje tri monaha. Takođe je bilo potrebno da manastir ima svoj tipik, svojevrstan statut, po kojem monaško bratstvo živi. Tipik se uglavnom sastoji iz tri dela. U prvom su liturgijske obaveze manastira, koje određuje osnivač, kao i žitije osnivača ili svetitelja. Drugi deo obuhvata propise o životu u manastiru, a treći čini spisak manastirske imovine u trenutku sastavljanja tipika.
Na čelu manastira nalazi se nastojatelj ili iguman, koji upravlja monaškom zajednicom i celokupnom imovinom. O manastirskim prihodima i rashodima stara se ikonom ili ekonom, po značaju prva ličnost u manastiru posle igumana. U manastiru, po potrebi, postoje sem igumana i ikonoma i druga poslušanja, kao eklisijar (monah koji se stara o bogosluženju u hramu), zatim dohijar (kaluđer koji se brine o manastirskim gostima), bolničar i drugi.
Osim manastira, postoje i drugi vidovi monaških zajednica. To su skit - zajednica koja može da ima veliki broj monaha, ali nema status manastira; metoh - manastirsko imanje na kojem žive monasi i brinu o njegovom održavanju; ćelija - obuhvata mali broj monaha (dva, tri, četiri). Na primer, Hilandar ima ćeliju sv. Save, gde su, uglavnom, jedan ili dva monaha.
Ishrana i odevanje monaha su sasvim jednostavni. Dva obroka dnevno, sredom i petkom obavezan post, zatim nekoliko velikih postova godišnje - što u zbiru čini otprilike pola godine ispunjene postom - sastavni su deo monaškog života.
Svako je mogao postati monah. Donja granica koju je propisao Vasilije Veliki bila je 16-17 godina, a za vreme ikonoborstva je pala čak na 10 godina. Međutim, kasnije je Teodor Studit vratio granicu na uzrast od 16-17 godina. Postojao je takozvani novicijat, nešto kao pripravnički staž, u trajanju tri godine, a najstrože je bilo zabranjeno menjanje manastira.
Monaštvo je bilo najvitalniji pojedinačni činilac vizantijske duhovnosti. Poštovanje monaštva je u Vizantiji psihološki fenomen, jer je monah lek i za dušu i za telo. Vizantijski pisac XI stoleća Kekavmen nema visoko mišljenje o obrazovanju monaha, ali ipak savetuje: „Češće pričaj sa monasima: mada su oni neobrazovani, ne osuđuj ih. Jer božastveni apostoli, premda su bili neprosvećeni, ipak su svet prosvetili.“
Ljudi koji su se sa čudesnom revnošću okrenuli Bogu, kod običnih ljudi su, uz pomešano osećanje divljenja i strahopoštovanja, izazivali i osećanje sopstvene ništavnosti. Istovremeno, vizantijsko monaštvo nije bilo odvojeno od laičkog sveta kao na Zapadu. Istina, ono nije davalo velike kulturne i filozofske poglede kao zapadno, već se mnogo više iskazivalo u svakodnevnom životu.
Velika je istorijska i kulturna uloga u prepisivanju i čuvanju rukopisa, što je bilo od ogromnog značaja jer je, u slučaju Vizantije, crkva nadživela državu i civilizaciju, budući da i danas postoji.

GLAS SAVESTI CRKVE
MONASI su igrali ključnu ulogu na vaseljenskim saborima IV i V stoleća, a čitav niz vodećih vizantijskih bogoslova, koji su presudno uticali na oblikovanje hrišćanske dogme, liturgije i misticizma bili su monasi. Oni su bili najvatreniji borci u odbrani pravoslavlja i negativno nastrojeni prema uniji sa rimokatoličkom crkvom, koja bi na bilo koji način povredila ortodoksiju. Uopšte, monaštvo je često predstavljalo glas savesti pravoslavne crkve.

NARUDŽBENICA
KNjIGA “Vizantija” u izdanju “Evolute”, može da se naruči na brojeve telefona 011/2621-204 i 065/6783-323 ili na mejl evolutabc@gmail.com.
(Nastaviće se)