Azil pred oltarom

 U VIZANTIJI, a i u ostalim delovima srednjovekovnog hrišćanskog sveta, postojao je takozvani azil (asylia) koji je crkva pružala verujućim u Hrista. Naime, svi oni koji su iz nekog razloga tražili zaštitu, bilo pred pretnjom da budu odvedeni u zatvor ili da budu fizički povređeni, dobijali su utočište u bogomoljama. Sačuvani izvori kazuju da je reč o svojevrsnoj "privilegiji" crkve, a ustanova azila nastala je kao ishod nataloženih običaja.
Najraniji pomen prava pribežišta, institucije koja se održala do kraja Vizantijskog carstva, zabeležen je još u prvoj polovini IV stoleća. Reč je o sedmom kanonu sabora u Serdici (današnja Sofija) koji je održan 342. ili 343. godine. U čuvenom Teodosijevom kodeksu, zakonskom spomeniku iz prve polovine V stoleća, koji je izdao car Teodosije II, zapisano je da granice crkvenog utočišta ne obuhvataju samo brod hrama i oltar već su proširene i uključuju ceo ograđeni prostor crkvenog zdanja.
Osim toga, bile su uvedene veoma stroge kazne protiv onih koji bi prekršili pravo azila. Uprkos tome, u mnogo slučajeva begunci su nasilno izvođeni iz hramova. Crkva je takva narušavanja postojećih normi kažnjavala nametanjem epitimije, dakle, kazne koja se sastojala iz molitvi, posta, klečanja, davanja milostinje i privremenog isključenja iz pričešća, ili čak ekskomunikacijom, to jest isključenjem iz crkvene zajednice.
U VI stoleću, car Justinijan I je, u svojim zakonodavnim aktima, počinioce silovanja, pljački, preljube i ubistva, izuzeo od prava azila. Međutim, u H stoleću Konstantin VII Porfirogenit vratio je ubicama pravo crkvenog pribežišta, ali je Manojlo I Komnin u HII stoleću iznova opozvao ovakvu zakonsku odredbu i ljudima, koji su počinili ubistvo, ukinuo mogućnost da spas potraže i dobiju u okrilju nekog crkvenog hrama.
Kako beleži vizantijski istoričar Nikita Honijat, upravo je crkva svete Sofije postala čuvena kao mesto gde su utočište tražili mnogi koji su se ogrešili o zakon, a naročito ubice.
Već je rečeno da je crkva svete Sofije, najznačajniji hram u Carigradu, često bila mesto gde su ugroženi tražili spas. Tako, na primer, posle neuspešne ekspedicije, koju je protiv vandalske države u severnoj Africi 468. godine vodio Vasilisk, i njegovog neslavnog povratka u Carigrad, u strahu od vladarevog gneva, poraženi vojskovođa, inače carev šurak, potražio je spas u znamenitoj bogomolji. Crkvu svete Sofije napustio je tek kada je njegova sestra ubedila supruga i imperatora Lava I (457-474) da mu oprosti.
Veoma je zanimljiva priča iz prvih meseci 1081. godine kada su braća Aleksije i Isak Komnini, rešeni da preotmu tron vasilevsu Nićiforu III Votanijatu (1078-1081), napustili prestonicu. Njihova majka Ana Dalasena, u strahu od mogućne careve odmazde, sa svim preostalim ženskim članovima porodice Komnina i decom, odmah u zoru se sklonila u crkvu svete Sofije.
Predlog Nićifora III da dođe u carsku palatu odbila je i tako se čvrsto uhvatila za ikonostas rekavši vasilevsovim ljudima da joj samo mogu odseći ruke i odvesti je. Naposletku, car je jemčio da im se ništa neće dogoditi bez obzira na to kako se događaji budu razvijali.
Poznato je, na primer, da se u strahu od cara Andronika I Komnina (1183-1185), ugledni aristokrata i potonji vasilevs Romeja, Isak Anđeo sklonio u hram svete Sofije. Prethodno je mačem usmrtio carevog čoveka, veoma omrznutog Stefana Agiohristoforita, dok je jednom od njegovih slugu odrubio uho, a ostale naterao u bekstvo. Onda je na carigradskim ulicama javno obznanio šta je učinio i, pribojavajući se posledica, zaputio se ka hramu svete Sofije. Zastao je u amvonu, visoko izdignutom podijumu koji je stajao u sredini hrama, na kojem je bio smešten pult za liturgička čitanja, na kojem su ubice otvoreno ispovedale svoje grehe i tražile oprost od onih koji ulaze u božiju kuću, ili pak, iz nje izlaze.
Radoznali prestonički plebs je u velikom broju počeo da se okuplja oko znamenite bogomolje da mu ne bi promaklo šta će se dalje desiti sa Isakom Anđelom. Budući svesni silovitosti Andronika I i njegovoj sklonosti ka odmazdi, nisu verovali da će velikodostojnik, koji je lišio života carevog saradnika, dugo poživeti na slobodi.

SA VEŠALA U CRKVU
PRILIKOM izbijanja pobune Nika u Carigradu, u januaru 532. godine, kada je trojicu na smrt osuđenih trebalo obesiti, desio se neobičan slučaj. Jedan je odmah izdahnuo, dok su preostala dvojica imali sreće da ih spase velika grupa naroda koja se zatekla na mestu događaja.
Ozlojeđeni surovošću gradskih vlasti,oni su bukvalno sa vešala skinuli dvojicu osuđenika i počeli usplahireno da viču: "Odnesite ih u crkvu!" Čuvši te povike sa ulice, monasi manastira svetoga Konona prihvatili su na smrt osuđene, i koristeći se pravom crkvenog pribežišta, spasli im živote.
(Nastaviće se)