Bogomolja u plamenu

 PRAVO pribežišta u crkvi Svete Sofije pominje španski izaslanik Ruj Gonzales Klaviho, koji je početkom DžV stoleća boravio u Carigradu. On kaže da je u hram mogao da se skloni i zaštiti bilo kakav prestupnik, bez obzira na to da li je izvršio pljačku, ubistvo ili krađu, i bez obzira na to da li je Grk ili pripadnik nekog drugog naroda.
Ipak, za prestravljene stanovnike Carigrada što su se, bežeći od Turaka koji su 29. maja 1453. godine provalili u grad, sklonili u hram Svete Sofije, nije bilo spasa. Neki su pobijeni, a najveći deo je odveden u roblje.
U opisu normanskog osvajanja Soluna, u avgustu 1185. godine, Nikita Honijat, između ostalog, naglašava kako je deo lokalnog življa spas potražio u tamošnjim pravoslavnim hramovima. Međutim, varvari nisu pokazali bilo kakvo razumevanje za Božije stvari, te nisu poštedeli živote onih koji su se sklonili u bogomolje.
Verovatno najpoznatiji slučaj nepoštovanja crkvenog pribežišta je ubistvo braće Muzalon u manastiru Sosandra kod maloazijskog grada Nimfeja 25. avgusta 1258. godine. Toga dana je davan devetodnevni pomen tek upokojenom vasilevsu Teodoru II Laskarisu, koji je staranje o državnim poslovima i brigu o maloletnom nasledniku prestola Jovanu IV Laskarisu, poverio Georgiju Muzalonu.
Međutim, opozicija, koju su sačinjavali aristokratski krugovi okupljeni oko Mihaila Paleologa, nije bila zadovoljna takvom vasilevsovom odlukom. Smrću Teodora II, smatrali su predstavnici plemstva, otvorio se put da se ostvare neki njihovi vitalni interesi. Stoga je i položaj Georgija Muzalona, koji je bio pravi skorojević, od samog početka bio krajnje nesiguran.
Rasplet je usledio veoma brzo i sa iznenađujućom svirepošću. Na dan pomena blaženopočivšem caru, za vreme službe, odred stranih najamnika upao je u crkvu i otpočeo krvavi obračun. Namah su zamukle crkvene pesme, a pojci su se u velikom strahu razbežali pokušavajući da spas nađu u nekom od uglova bogomolje.
Neosetljivi na činjenicu da su naoružani upali u Božiju kuću, vojnici su se ustremili na Georgija Muzalona i dvojicu njegove braće. Neke od prestravljenih žrtava su pobegle u oltar, ali im ni to nije pomoglo; narušivši pravo pribežišta i neprikosnovenost oltarskog prostora, najamnici su ih isekli na komade.
Bežeći od gneva cara Mihaila VIII Paleologa (1259-1282), s kojim su 1264. godine došli u sukob, sigurnost u Božijoj kući potražili su i našli ugledni crkveni velikodostojnici Jovan Vek i Teodor Ksifilin. Sevastokrator Konstantin Tornik, tadašnji gradonačelnik Carigrada, premda svestan težine nameravanog, ali i razdražen poput lava, kako veli Georgije Pahimer, bio je sklon da čak mimoiđe stroge propise i upadne u crkvu da bi uhapsio ugledne duhovnike. Ipak, na patrijarhov savet, odustao je od takvog poduhvata, što je donelo toliko željeno olakšanje Veku i Ksifilinu.
Poznato je da je Grigorije Palama, najveći bogoslov kasnovizantijske epohe i lider isihasta u carstvu, tokom građanskog rata četrdesetih godina DžIV stoleća morao da koristi pravo pribežišta. Znameniti duhovnik našao se u veoma nepovoljnoj situaciji, budući da carigradsko regentstvo nije bilo naklonjeno isihastičkom učenju.
Ovaj događaj učinio je da dođe do izdavanja jedne carske naredbe u martu 1343. godine, u kojoj Jovan V Paleolog potvrđuje pravo azila u Svetoj Sofiji, ali i predviđa da begunci ne mogu da borave u samoj bogomolji, kako ne bi remetili Božiju službu, nego na mestima predviđenim za takve slučajeve.
Vođa isihasta ipak nije izbegao zatočeništvo, koje mu je pripremio vaseljenski patrijarh Jovan Kalekas.
Posle ubistva Aleksija Apokavka, jednog od regenata u građanskom ratu (1341-1347), kojeg su prilikom obilaska zatvora 11. juna 1345. godine usmrtili njegovi politički protivnici, zatočenici nisu uspeli da pobegnu iz Carigrada. Apokavkova udovica poslala je ljude, koji su pobili većinu naprasno slobodnih zatvorenika, a manji deo je pobegao u manastir zvani Nea Moni, uzdajući se u pravo crkvenog pribežišta. Međutim, pristalice ubijenog regenta su ih u slepom besu sekli po čitavom hramu, pa čak i u oltarskom prostoru. Uz to, velika skupina naroda, koja se tu okupila privučena svirepim obračunom, besramno je opljačkala bogomolju.
Izbegli zatočenici su se preobukli u svešteničke mantije, zavarali progonitelje i uspeli da umaknu.
Bavarski ratnik i pustolov Johan Šiltberger, kojeg su Osmanlije zarobile u bici kod Nikopolja 1396. godine, i koji je potom tridesetak godina proveo u turskoj vojsci, donosi zastrašujuću priču o tome kako je Tamerlan, po osvajanju Damaska, likvidirao znatan deo tamošnjeg življa. Pred mongolskog vladara izašao je vrhovni sveštenik i molio osvajača da poštedi živote duhovnika. Tamerlan je dozvolio da se oni sklone u hram, ali se tu sleglo, navodno, trideset hiljada ljudi u nadi da će biti spaseni. Onda je okrutni kan zatvorio hram, naredio da se oko njega skupi puno drva i da se, naposletku, Božija kuća zapali. Na taj način su nastradali svi oni koji su poverovali da su, sklonivši se u hram, našli bezbedno utočište.


SMRT MILIJA OD SRAMOTE
U holandskom gradu Midelberhu se 1445. godine gospodar Jan van Domberh, zbog nekog ubistva, sklonio u jednu crkvu kako bi našao azil. Međutim, kao što se često događalo, njegovi progonitelji su ga blokirali. Van Domberhova sestra, koja je bila kaluđerica, nagovarala je brata da radije pogine u borbi nego da navuče sramotu na svoj rod tako što bi pao u ruke dželatima. Jan van Domberh je poslušao sestrin savet i poginuo, a ona je dobila bratovljevo telo da ga dostojno sahrani.

NARUDŽBENICA
KNjIGA “Vizantija” u izdanju “Evolute”, može da se naruči na brojeve telefona 011/2621-204 i 065/6783-323 ili na mejl evolutabc@gmail.com.
(Nastaviće se)