Apostol oba krsta

 SVETI Nikola je počeo da se sve više predstavlja i u vizantijskoj umetnosti. Veličanstvena bogomolja Nea Moni (Novi manastir), koji je u Carigradu osnovao car Vasilije I Makedonac, a 1. maja 880. godine osveštao vaseljenski patrijarh Fotije, bila je posvećena svetom Nikoli, ali i Isusu Hristu, Bogorodici, dvojici arhanđela i svetom Iliji. U Dž stoleću u Carigradu su postojale crkve posvećene svetom Nikoli.
Portret svetitelja u prirodnoj veličini pojavljuje se u Dž stoleću u Vatikanu, u Vatikanskom jevanđelju, a uradio ga je izvesni protospatarije Konstantin koji je osnovao i manastir u njegovu čast.
Iznenađujuće je da, jedan svetitelj koji nije stradao zbog svoje vere, koji za sobom nije ostavio nikakve bogoslovske radove i čije ime nije navođeno u polemičkim teološkim spisima VIII i IDž stoleća, dakle u vreme borbe oko ikona, tako naglo izbije u prvi plan i postane jedan od najpoštovanijih crkvenih otaca.
Istina, sveti Nikola je pokazao određene osobine koje su mogle biti veoma cenjene u teškim decenijama ikonoborstva. Pisci IDž stoleća ga veličaju zbog besprekornog pravoslavlja. Sveti Nikola je bio veoma aktivan u odbacivanju poslednjih ostataka paganizma i sasvim daleko od bilo kakvih oblika jeretičkih učenja. Uz to, "pokazao" se kao čudotvorac posredujući u tome da se ne pogube neki visoki državni funkcioneri koji su bili nevini.
Kult svetog Nikole je postepeno prešao granice Vizantijskog carstva i počeo da se širi i u druge hrišćanske zemlje. U IDž stoleću u Rimu je bila podignuta bazilika posvećena ovom svetitelju. U Dž stoleću kult mu je prihvaćen u južnoj Italiji i na Siciliji, a u isto vreme i u Nemačkoj. Mnoge crkve u Alpima posvećene su svetom Nikoli. U DžI stoleću njegov kult dospeo je i u Francusku i Englesku.
U Vizantiji je toliko poštovan da mu je bilo posvećeno oko dve hiljade crkava. Bogorodici je samo bilo posvećeno više hramova. Žiža njegovog kulta ipak je ostala u Miri uprkos njenoj očitoj ranjivosti - zbog arapskih upada - kao obalskog grada. Mira je ponovo bila izložena napadu Arabljana 1034. godine.
Iste godine sveti Nikola se u snu javio evnuhu Jovanu Orfanotrofu, bratu tadašnjeg cara Mihaila IV Paflagonca (1034-1041), i rekao mu da otputuje u Miru gde će zalečiti bolest usta od koje je patio. Moćni evnuh, koji je za bratovljeve vlade zapravo upravljao Carstvom, posetio je Miru i zaista se izlečio. U znak zahvalnosti, on je podario brojne poklone tamošnjoj crkvi i dao da se oko grada Mire podignu veoma čvrste zidine.
Godine 1087. trgovci iz Barija došli su u Miru u potrazi za moštima svetog Nikole. Zatekli su samo četiri monaha koji su se brinuli o crkvi, dok su stanovnici grada bili izbegli i sklonili se na okolna brda. Normani su razbili pod crkve, iskopali sarkofag i svetiteljeve mošti preneli na svoj brod. Žitelji Mire, koji su došli suviše kasno da spreče krađu, u očajanju i nemoćnom besu stajali su na obali i oplakivali gubitak svog zaštitnika. I dan prenosa njegovih moštiju, 9. maj, prihvaćen je kao hrišćanski praznik. Svetiteljeve mošti i danas se nalaze u Bariju, u hramu koji nosi njegovo ime.
I posle prenosa moštiju svetog Nikole na Apeninsko poluostrvo, njegov kult je nastavio da živi u Miri jer se smatralo da su Normani iskopali pogrešan grob.
Kult svetog Nikole nije mimoišao ni slovenske zemlje, pa je odmah posle primanja hrišćanstva bio rado prihvaćen. U DžI stoleću veliku popularnost stekao je naročito u Rusiji. Dan svetiteljeve smrti, kao i dan prenosa njegovih moštiju, 6. decembar, odnosno 9. maj, veoma brzo su prihvaćeni kao praznici među Slovenima. U DžII stoleću i kasnije iz Rusije su slati skupoceni pokloni Hramu sv. Nikole u Bariju, a slično su radili i srpski vladari. Tako je, na primer, kralj Milutin 1319. godine crkvi u kojoj su počivale mošti nekadašnjeg episkopa Mire, poslao jednu dragocenu ikonu.
Za srednjevekovnu Srbiju vezano je čudo sveti Nikola vraća vid kralju Stefanu Dečanskom koje je zabeležio Grigorije Camblak u delu Život kralja Stefana Dečanskog.
Za razliku od hrama u Miri u kojem su nekada počivale njegove mošti, a koji je imao nesrećnu sudbinu, kult svetog Nikole živi neprekinutim životom do naših dana. Popularnom svetitelju su pesnici pisali najlepše pesme, a književnici i crkveni oci sastavljali pohvale (panegirike) i besede. Svi oni su opisivali njegovu čudotvornu moć i odavali mu zahvalnost za mnogobrojna dobra dela koja je učinio.
U hriŠĆanskoj ikonografiji sveti Nikola se slika kao starac, ćelav, visoka čela, sede kose i kratke polukružne brade. Uz to, svetom Nikoli je narod sastavljao popularne pesme na narodnom jeziku koje su pevane po crkvama i domovima.

SPAS IZ DNJEPRA
U STAROJ slovenskoj literaturi sačuvan je opis nekoliko čuda, koja su dospela do nas samo na staroslovenskom jeziku, a čija se radnja odvija u Rusiji ili u Vizantiji. To su: sveti Nikola spasava dete koje se udavilo u reci Dnjepru, čudo sa ćilimom, sveti Nikola otkriva trgovcu gde je sluga zaboravio zlato, čudo sa tri ikone i čudo sa tri čoveka koja su pretrpela brodolom.
(Nastaviće se)