Konjušar na tronu

 U JEDNOM tračkom selu, u porodici siromašnog seljaka, možda jermenskog doseljenika, rodio se dečak kome su dali ime Vasilije. On je u istoriji poznat kao Vasilije Makedonac, jer je u vreme njegovog rođenja taj deo Trakije pripadao temi, odnosno vojnoadministrativnoj jedinici, koja se nazivala Makedonija.
Kako smatraju pojedini naučnici, Vasilije je došao na svet 830. ili 835. godine, dok neki za datum njegovog rođenja smatraju 25. maj 836. godine.
Nekoliko čudnovatih događaja nagovestilo je blistavu karijeru tek rođenom dečaku. Dok su jednog sparnog letnjeg dana njegovi roditelji radili na njivi, sina su ostavili u hladovini, gde je zaspao. Tada se pojavio orao i, krstareći, zaklonio ga je senkom svojih krila. Vasilijeva majka se najpre uplašila i pokušala je da otera pticu, ali, kada se ova opet vratila, njoj je bilo jasno da se radi o božjem znaku.
Drugi put, ponovo u snu, Vasilijevoj majci se javio prorok Ilija, kao visoki starac sa sedom bradom, iz čijih je usta lizao plamen, koji je njenom sinu predskazao sjajnu budućnost.
Očeva smrt teško je pogodila porodicu, i Vasilije, koji je morao da brine o majci i sestrama, shvatio je da se od zemljoradnje može živeti, ali teško i oskudno. Zato je odlučio da okuša sreću i, “trbuhom za kruhom”, krenuo u Carigrad.
Izvori kažu da je bio veoma siromašno odeven i da je imao samo zavežljaj i štap koji su predstavljali njegovu celokupnu imovinu. Najpre je u čudu gledao prostrane ulice i velika zdanja, ali, s nailaskom noći, morao je da potraži nekakav smeštaj. Legao je pod trem znamenitog manastira svetog Diomeda i odmah zaspao čvrstim snom.
Iguman toga manastira je u toku noći usnio čudan san: javio mu se neki nepoznati glas i poručio mu da izađe i otvori vrata caru. Onako bunovan, pogledao je ispred vrata, ali, kako nikog nije primetio, vratio se u krevet. Tek što ga je san savladao, ponovo mu se javio isti glas i rekao da izađe i pozdravi cara. Već prilično smeteni duhovnik ponovo je izašao i primetio samo neznanca u ritama, pa se opet vratio u postelju. Međutim, čim je utonuo u san, nepoznati glas mu je strogo zapovedio: “Izađi i uvedi onoga što spava na stepeništu. On je car!”
Već sasvim preplašen, iguman manastira svetog Diomeda izašao je, probudio Vasilija, pozvao ga da uđe i posadio za sto da večera. Ujutru mu je dao da se okupa i spremio mu novo odelo.
Iguman je imao brata lekara, i kada je video stasitog i naočitog mladića, smesta ga je preporučio jednom svom uglednom pacijentu, rođaku cara Mihaila III (842-867), koji se zvao Teofil, ali su ga zbog niskog rasta prozvali Teofilica (mali Teofil).
Posle izvesnog vremena, sticajem zanimljivih okolnosti, Vasilija su upoznali najugledniji ljudi Vizantijskog carstva. Upriličen je svečani ručak na carskom dvoru na koji je pozvan veliki broj zvanica, među njima i bugarski poslanici koji su bili na proputovanju kroz prestonicu na Bosforu. Pri kraju ručka, kako je bilo uobičajeno, priređeno je takmičenje rvača radi zabave prisutnih. Snažni Bugarin je savladao sve romejske rvače, sve dok nije osetio snagu i veštinu Vasilija.
Ubrzo posle ovog događaja, car Mihailo III je od jednog provincijskog namesnika na poklon dobio veoma lepog konja. Međutim, kada je prišao da mu pogleda zube, konj se toliko uplašio i propeo da ga nikako nisu mogli ukrotiti ni car, a ni njegovi konjušari.
Ponovo se umešao Teofilica i rekao je vasilevsu:
“Gospodaru, kod kuće imam jednog mladog čoveka koji je veoma vešt sa konjima. Zove se Vasilije.”
Ne časeći časa, doveli su konjušara koji je, kako beleži jedan vizantijski pisac, bio “drugi Aleksandar na drugom Bukefalu”. On je uzjahao nepokornog pastuva i samo nekoliko trenutaka bilo mu je dovoljno da dovede u red dotad neukrotivu životinju.
Oduševljeni Mihailo III, koji je bio neku godinu mlađi od Vasilija, primorao je svog rođaka Teofilicu da mu ustupi konjušara. Još pod snažnim utiskom onog što se dogodilo, odveo je svog novog slugu kako bi ga pokazao majci, carici Teodori.
Kada je Vasilije otišao, Teodora je zabrinuto rekla sinu: “Bolje da ga nikada nisi upoznao! On će uništiti naš rod!”
Bilo je potrebno desetak godina da se obistine caričine proročke reči.
Došljak iz Trakije vrlo brzo je i zvanično postao drugi čovek Carstva. Zazirući od vasilevsove ćudljive i katkad neuravnotežene prirode, Vasilije nije ništa hteo da prepusti slučaju. Organizovao je zaveru; njegovi ljudi su posle dvorske gozbe, u noći između 23. i 24. septembra 867. godine, ubili pijanog cara u njegovoj spavaćoj sobi.
Amorijsku dinastiju smenila je nova, Makedonska dinastija, pokazaće se, najslavnija vizantijska dinastija koja je gotovo dva stoleća vladala carstvom Romeja (867-1056).
Vasilije I Makedonac (867-886), tokom dvadesetogodišnje vladavine, pokazao je da je bio dostojan da ponese krunu vizantijskog cara. Razboritom i spretnom politikom, kako unutrašnjom tako i spoljašnjom, umnogome je unapredio Carstvo.

IZMIŠLJANJE POREKLA
DA bi se donekle ublažio Vasilijev mračan i nasilan dolazak na carigradski tron, njegovi potomci, sin Lav VI Mudri (886-912) i unuk Konstantin VII Porfirogenit (913-959), a sa njima i skoro celokupna zvanična istoriografija Makedonske dinastije, posegli su za izmišljenim genealogijama. Oni su u Vasiliju, s jedne strane, videli dalekog potomka Arsakida, poznate parćanske vladarske kuće. S majčine strane Vasilije je, navodno, bio povezan sa Konstantinom Velikim, a po nekima se sa “obe strane gordio sjajem Aleksandra Velikog”.
(Nastaviće se)