Lukavi evnuh Jovan

 PRIPOVEST o vizantijskoj princezi i carici Zoji Porfirogenit, koja je živela u završnim decenijama X stoleća i u prvoj polovini XI stoleća, jedna je od najzanimljivijih u hiljadugodišnjoj istoriji Carstva. Njene sablažnjive pustolovine godinama su ispunjavale carsku palatu i carigradske kuloare. Uprkos tome, vizantijsko javno mnjenje imalo je neku vrstu razumevanja za sve Zojine hirove.
Evdokija, Zoja i Teodora, poslednji potomci Makedonske dinastije, najslavnije vizantijske dinastije koja je Carstvom vladala bezmalo dva stoleća (867-1056), bile su ćerke cara Konstantina VIII (1025-1028).
Kako kaže zajedljivi Mihailo Psel, vizantijski filozof, državnik i istoričar XI stoleća, Konstantin VIII bio je "rob stomaka i ljubavnih naslađivanja". Bolovao je od kostobolje, a osobito su ga mučile noge, tako da je jedva bio u stanju da hoda.
Po stupanju na presto, u veoma poznom uzrastu, imao je šezdeset pet godina, niko ga nije mogao videti kako hoda na svojim nogama, dok se u sedlu osećao veoma sigurnim i samouverenim.
Tek kada je predosetio da mu se bliži neumitni kraj, s jeseni 1028. godine, Konstantin VIII je gotovo u panici shvatio da se nije pobrinuo za naslednika prestola.
Ćerka Evdokija, čije je lice u detinjstvu bilo unakaženo boginjama, već poodavno je bila monahinja u manastiru. Teodora, koja je imala sitnu glavu na izduženom telu i bila više ružna nego lepa, nalikovala je stricu Vasiliju II i odbijala je svaki razgovor o udaji. Ostala je, dakle, jedino lepotica Zoja, mada već pomalo precvetala.
Budući da je biološki časovnik ostarelog cara neumitno isticao, on se obratio uglađenom i starom aristokrati lepe spoljašnosti Romanu Argiru. Ovaj velikodostojnik se tada nalazio na položaju eparha, to jest gradonačelnika Carigrada. Međutim, nevolja je bila u tome što je šezdesetogodišnji Roman Argir već bio srećno oženjen. Ipak, kada ga je Konstantin VIII stavio pred jednostavnu i neumoljivu dilemu da se oženi Zojom, ili, u protivnom, da bude oslepljen, on je morao da popusti. Njegova supruga, puna razumevanja, dragovoljno se povukla u manastir i tako je uklonila i poslednju prepreku Zojinom prvom venčanju.
Tri dana posle obavljenih svadbenih svečanosti, stari Konstantin VIII se upokojio laka srca, jer je u poslednjem trenutku uspeo da reši veliki problem od kojeg je zavisila budućnost prostrane imperije.
Sačuvani izvori kazuju da je princeza Zoja bila izrazito beloputa i da je imala plavu kosu, krupne oči, aristokratske manire, otmen izgled i zaista carsko držanje. Obožavala je mirise i kozmetička sredstva, koje je poručivala iz dalekih zemalja, Etiopije i Indije. U ženskom odeljenju carske palate, gde je Zoja provodila najveći deo vremena, cele godine buktale su vatre za spravljanje pomada i parfema koje joj je pravila njena posluga.
Ona je bezumno rasipala novac: pre svega, mnogo je trošila na sebe, ali je bila i nepotrebno izdašna prema drugima. Najposle, kao dobra Vizantinka, bila je pobožna, ali posredi je bila površna pobožnost. Najzad, nadobudna carica bila je beskrajno lenja, te nije volela ni da veze, ni da tka, ni da prede.
U braku sa vasilevsom Romanom III Argirom (1028--1034) carica Zoja se ubrzo osetila zapostavljenom, jer su se u njenom mužu nenadano probudile potpuno nerealne ambicije da bude najveći car u istoriji Vizantijske imperije. Duboko uvređena i ranjene taštine, Zoja se okrenula raznim ljubavnicima. Caričinu slabost prema dopadljivim mladićima lukavo je iskoristio prepredeni i amoralni evnuh Jovan Orfanotrof. On je iz rodne Paflagonije, oblasti u Maloj Aziji, doveo svog mlađeg brata, naočitog i stasitog mladića Mihaila, koji se odmah dopao caru, a pogotovo carici.
Ustreptala Zoja, "nesposobna da zapoveda svojim željama", kako beleži Mihailo Psel, nije se smirila dok joj mladi došljak Mihailo nije postao ljubavnik.
I sam car Roman III Argir doznao je za ljubavnu pustolovinu svoje nametnute supruge Zoje, ali se bar u početku ponašao kao muž pun razumevanja, koji nije opterećen osećanjem ljubomore. Ipak, s vremenom, kao da je podozrevao nesreću, vasilevs je počeo da se menja: bivao je netrpeljiv i naprasit. Carski poslovi kojih se latio sa toliko volje i ambicija nisu mu išli od ruke, a počeo je i vrtoglavo da stari, tako da je ubrzo od njegove nekada lepe spoljašnosti ostala samo ljuštura.
Ipak, ljubavni par počeo je da gubi strpljenje, pa je Romana Argira, na Veliki četvrtak 1034. godine, kada je otišao u kupatilo, nekoliko slugu udavilo u toploj vodi. Zoja nije izrazila ni najmanju žalost, nego se, podmitivši carigradskog patrijarha Aleksija Studita, istog dana udala za svog mladog ljubavnika, a sada novog vizantijskog cara Mihaila IV (1034-1041).

SUJETNA I RAZMAŽENA
PROSEČNE inteligencije, potpuno nezainteresovana za intelektualno usavršavanje, lakomislena, živahna, detinjasta, ali vrlo sujetna, prevrtljiva i neotporna prema laskanju - takva je bila carica Zoja. Katkad je umela da bude i veoma naprasita i ljuta, a bilo je trenutaka kada je bivala neumoljiva i svirepa. I, naravno, Zoja je bila beskrajno razmažena.
(Nastaviće se)