Dve sestre na prestolu

 KADA je Zoja drugi put stupila u brak, imala je pedeset šest godina. Međutim, ni u ovom braku Zoja nije dosegla sreću o kojoj je odvajkada maštala i kojoj je sada sa strašću zrelih godina toliko stremila. Novi vladar Carstva, inače oboleo od epilepsije, ubrzo je zanemario caricu, koja je od njega bila mnogo starija, i uhvatio se u koštac s teškom bolešću koja je sve više napredovala.
Da bi njena nevolja bila još veća, oprezni i nemilosrdni evnuh Jovan Orfanotrof, carev stariji brat, zazirući od Zojine nepredvidive ćudi, držao je caricu u nekoj vrsti kućnog pritvora.
Našavši se u situaciji koju do tada nije iskusila, Zoja se naoružala strpljenjem i ljubaznošću. I, pokazalo se, nije se prevarila.
Najpre je neuspešno pokušala da otruje evnuha Jovana Orfanotrofa, što je samo dodatno pogoršalo njen ionako nezavidan položaj na dvoru. U međuvremenu, još mlad Mihailo IV shvatio je da neće dugo poživeti, i rešava da raskošnu carsku odoru zameni smernom, crnom, monaškom rizom. Kada je čula tu vest, carica Zoja, u kojoj nije bila ugašena ljubav prema nesrećnom caru, odbacivši dvorsku etikeciju i otmene manire, otrčala je u manastir u kojem je Mihailo IV upravo primio monaški zavet.
Međutim, skrhan epilepsijom i mračnog raspoloženja, Mihailo je imao samo jednu želju - da umre na miru. Zbog toga je prilično hladno odbio da primi ženu koja ga je toliko volela, ali koja je umnogome doprinela njegovoj nesreći.
U međuvremenu, evnuh Jovan Orfanotrof se pobrinuo za naslednika prestola. Izbor je pao na njegovog sestrića Mihaila, lakomislenog i lepuškastog mladića koji je bio neznatnog porekla. Mladog Mihaila su, na insistiranje Jovana Orfanotrofa, usvojili carski supružnici Mihailo IV i Zoja. Pri tom se stari evnuh, oličenje licemerja i amoralnosti, nije libio da pred caricom padne na kolena i moli je, ističući da će ona biti istinski gospodar Vizantijskog carstva. A Zoja je, osetljiva na laskanje i zadovoljna što najljući neprijatelj puzi pred njenim nogama, pristala da usvoji mladog Mihaila, sada cara Mihaila V (1041-1042).
Međutim, novi imperator, koga su po nekadašnjem zanimanju njegovog oca pogrdno nazivali Kalafat (zanatlija koji učestvuje u izgradnji ili popravci brodova), precenio je svoje snage i odmah je, na najgori način, „nagradio“ one koji su ga doveli na tron Konstantina Velikog. On je smesta proterao ujaka, i time je evnuh Jovan Orfanotrof zauvek sišao sa istorijske pozornice. U njegovu odbranu niko nije ustao, jer je bio veoma neomiljen u Carigradu.
Ipak, sledeći korak koji je preduzeo koštao je Mihaila V prestola. Ponesen bezobzirnom nezahvalnošću, on je Zoju oterao na Prinčevska ostrva, arhipelag koji se nalazi nedaleko od Carigrada. Tamo su joj carevi ljudi odsekli kosu i spremali za monahinju.
Međutim, u Carigradu je došlo do pometnje, jer su bili povređeni kako osećanje legitimnosti, tako i dinastičko osećanje žitelja prestonice. Na carigradske ulice izašao je veliki broj ozlojeđenih ljudi i čuli su se gromki pokliči nezadovoljstva: „Polomićemo kosti Kalafatu! Nećemo Kalafata za cara! Hoćemo našu majku Zoju!“
Videvši da je vrag odneo šalu, mladi car je naredio da se Zoja odmah vrati sa Prinčevskih ostrva.
Ipak, ni ovaj očajnički manevar nije mogao da mu donese spas. Da bi nekako umirio uzbuđenu gomilu, Mihailo V je Zoju doveo u carsku ložu na Hipodromu i pokazao je prisutnima. Međutim, efekat je za vasilevsa bio sasvim poražavajući i vratio mu se kao bumerang.
Kada je narod Carigrada video svoju caricu i mezimicu onako „monaški“ ošišanu i u skromnoj odeći monahinje, prosto je podivljao i preplašenog cara zasuo kišom kamenica. Za Mihaila V više nije bilo spasa. On je 21. aprila 1042. godine uhvaćen, oslepljen i oteran u jedan udaljeni manastir.
Posle ovih dramatičnih događaja, iznova se postavilo pitanje upražnjenog vizantijskog prestola. Najpre su dve sestre, Zoja i Teodora, skoro dva meseca zajednički vladale Carstvom. Bilo ih je interesantno videti kako skupa sede na carskom prestolu. Ali, i one i njihovi najbliži saradnici bili su svesni da to nije pravo rešenje za Vizantiju pošto su novi spoljnopolitički zapleti zahtevali sigurnu i čvrstu ruku na kormilu države.
Ponovo je trebalo da se Zoja uda, budući da je Teodora takvu velikodušnu ponudu tvrdoglavo odbijala. I uskoro, u junu 1042, u šezdeset četvrtoj godini života, vremešna carica se udala i treći put, ovog puta za uglednog aristokratu Konstantina Monomaha, koji je postao novi vladar Vizantijskog carstva.
I novom caru Konstantinu IH Monomahu (1042-1055), kao i Zoji, od koje je bio mlađi više od dvadeset godina, ovo je bio treći brak. Staroj carici se istorija ponovila - zanemario ju je i treći muž! No, pod teretom godina, ona se morala pomiriti s tom neprijatnom činjenicom i sa ljubavnicama svog, pokazalo se, poslednjeg muža.
Godine 1050. carica Zoja je u sedamdeset drugoj godini završila svoj dugi i burni život. Bila je satkana od veoma protivrečnih osobina, pozitivnih i negativnih, ali u njenom slučaju tako uklopljenih da je, uprkos svim slabostima, nedoličnostima i, nije preterano reći, skandalima, ona bila omiljena kod stanovništva Carigrada.

ŠMINKANjE MOZAIKA
U Crkvi svete Sofije u Carigradu sačuvan je mozaik na kojem su prikazani carica Zoja i njen treći muž Konstantin IDž Monomah, a između supružnika nalazio se Isus Hristos. Međutim, ako se samo ovlaš pogleda, otkriva se da tu nešto nije u redu i da je došlo do zanimljive „intervencije“. Očigledno je na mozaiku prvobitno bio predstavljen car Roman III Argir, prvi Zojin muž. U međuvremenu, njegova glava zamenjena je glavom Konstantina IDž.

NARUDŽBENICA
KNjIGA “Vizantija” u izdanju “Evolute”, može da se naruči na brojeve telefona 011/2621-204 i 065/6783-323 ili na mejl evolutabc@gmail.com.
(Nastaviće se)