Miraz male Simonide

 SIMONIDA Paleologina je bila kći vizantijskog cara Andronika II i njegove supruge Irine (Jolante) od Monferata. Supružnički vladarski par imao je mnogo nesreće i desilo se da je čak troje njihove dece umrlo u najranijem uzrastu.
Otuda je u carskom domu Paleologa zavladao veliki strah kada se 1293/1294. godine rodilo žensko dete. Kako beleži savremeni istoričar Georgije Pahimer, tada je jedna iskusna i časna žena dala savet na osnovu kojeg je trebalo da se spasava novorođenčad.
Bilo je potrebno da se u odaji gde boravi tek rođeno dete postavi dvanaest slika glavnih apostola, a zatim da se ispred svake slike učvrsti podjednako duga i teška sveća. Sveće je trebalo istovremeno upaliti i dok su se sveštenici pojući molili za novorođenče, sačekati da se vidi koja sveća će se poslednja ugasiti. Dete je trebalo da dobije ime upravo po tom apostolu. U ovom slučaju bila je to sveća ispred slike apostola Simona, pa je time devojčica dobila ime Simonida. Nije na odmet reći da je to bilo prilično retko ime u onovremenoj Vizantiji.
Njeno najranije detinjstvo, koje je provodila u Carigradu, prekinuto je već kada je imala pet ili šest godina. U tom uzrastu ona je upućena u Srbiju da bi je udali za srpskog kralja Milutina (1282-1321). Naravno, radilo se o političkom braku kojim je trebalo razrešiti odnose Vizantije i Srbije.
Tada su se udajom princeza zaustavljali pokreti velikih vojski, prekidale višemesečne opsade čvrstih gradova i neretko na jednu ili drugu stranu premeštale granice između pojedinih država.
Odnosi dveju država u dve poslednje decenije DžIII stoleća bili su ušli u dramatičnu fazu. Milutin je već na početku svoje vladavine, 1282. godine, preoteo od Vizantije Skoplje i okolne oblasti. Vizantijski odgovor - slanje tatarskih najamničkih odreda, neslavno se završio. Štaviše, već iste 1283. braća Milutin i Dragutin prodrli su čak do Svete gore i Hristopolja (današnja Kavala). Onda je usledio višegodišnji period sukoba niskog intenziteta, koji su se svodili na pogranične čarke, ali se granica, zbog srpske premoći, neprestano pomerala prema jugu.
Godine 1297. došlo je do pokušaja vizantijske protivofanzive, ali je ona doživela krah. Tada je dogovoreno da se careva sestra Evdokija, inače udovica trapezuntskog cara, uda za Milutina. Međutim, verna uspomeni na pokojnog muža, ona je odbila i Vizantince dovela u veoma tešku situaciju. Uvređeni srpski kralj zapretio je novim ratom, pa mu je u nedostatku drugih argumenata, Andronik II ponudio ruku svoje kćeri Simonide. "Beše to vrlo šaljiva ćerkica, omiljena caru, a omiljena izuzetno i majci" - beleži se u jednom savremenom izvoru.
Posle dugih i teških pregovora, Srbima je, na ime princezinog miraza, priznata osvojena teritorija iznad famozne linije Ohrid - Prilep - Štip. Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299. Taoci su razmenjeni na sredini reke Vardara, a srpski kralj je carevu kći "dočekao blagonaklono, ne na konju kao što je bio običaj, nego sjahavši kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred suprugom."
Srpski kralj je tada imao četrdeset pet, a vizantijska princeza samo pet ili šest godina. Štaviše, Milutin je bio čak četiri godine stariji od svog tasta Andronika II Paleologa. Tada dolazi do veoma snažnog vizantijskog uticaja u Srbiji. Nije reč samo o kulturnim uticajima nego i o preuzimanju čitavog niza vizantijskih institucija.
Uzbudljiv događaj zbio se 1316. godine kada je preminula Irina Monferatska. Simonida je došla na majčinu sahranu i ostala vrlo dugo u Carigradu. Onda je nestrpljivi Milutin poslao izaslanike da je vrate u Srbiju.
Carigradska vlada je shvatila kolika opasnost preti. Andronik II je svoju kći, koja je tada imala dvadeset dve godine, odmah poslao kući. Kako je zabeleženo, uplašena da je muž po povratku ne ubije, Simonida je odlučila da obuče monašku odeću.
Zamisao je pokušala da ostvari kada su stigli do grada Sera. Tamo su se nekoliko dana odmarali, a ona je od nekog kupila monašku odeću i sledećeg dana pojavila se u rizi pred srpskim izaslanicima. Oni su bili zaprepašćeni i zbunjeni. Neprijatnu situaciju je razrešio despot Konstantin Paleolog, kraljičin polubrat, koji je dobro znao šta će uslediti ukoliko brzo ne deluje. On joj je prišao, silom joj poderao rizu i obukao je u njenu uobičajenu odeću. Zatim je predao Srbima i naredio da je što je moguće brže odvedu. Isti pisac dodaje da se ona tom prilikom opirala i da je plakala.
U braku Milutina i Simonide nije bilo dece, a posle kraljeve smrti 1321. ona se vratila u Carigrad. U megalopolisu na Bosforu je, konačno, obukla rizu monahinje i, naravno, nikada se više nije udavala. Zna se da je dve i po godine posle Milutinove smrti, kada je srpski kralj proglašen za sveca, Simonida iz Carigrada na njegov grob poslala zlatno kandilo. Ta vest pokazuje, smatraju istraživači, da se srpska kraljica nije vratila u Vizantiju sa mržnjom prema srpskoj sredini u kojoj je provela znatan deo života.
Vizantijski pisci su je najčešće nazivali kralina (kraljica), aludirajući na njenu udaju i boravak u Srbiji. Savremeni istraživači smatraju da je Simonida preminula u periodu posle 1345. godine.

LEPA SLIKA GRAČANICE
JEDNA od najpoznatijih pesama iz nevelikog, ali stoga ne manje značajnog opusa srpskog pesnika Milana Rakića (1876-1938) nosi naziv Simonida i posvećena je fresci u manastiru Gračanica na Kosovu. Reč je o portretu mlade srpske kraljice kojoj je neko nožem izgrebao oči. Otud pesnik već u prvom stihu negoduje: "Iskopaše ti oči lepa sliko!"

NARUDŽBENICA
KNjIGA “Vizantija” u izdanju “Evolute”, može da se naruči na brojeve telefona 011/2621-204 i 065/6783-323 ili na mejl evolutabc@gmail.com.
(Nastaviće se)